Maline za Novogodišnju noć

(Ovo je prevod mog blog članka sa španskog)

S vremena na vreme kupujemo maline. Ove nedelje videli smo ih u Lidlu, pa smo ih kupili, izgledale su odlično.

Za mene su maline voće Novogodišnje noći, jer u mojoj porodici postoji priča koja čini da ih tako označavam.

30. decembra 2011., moja majka je iz razloga primljena u bolnicu. Svake godine smo do tada proveli Novogodišnju noć kod nje i jeli grožđe (kao što je tradicija u Španiji), ali one godine ne bi bilo tako.

U pitanju je to što neočekivano primanje moje majke u bolnicu promenilo nam je planove. Zbog toga smo se u noći 31. decembra našli kod moje sestre (koja je živela blizu bolnice). Nismo ni pripremili Novogodišnju večeru, kupili smo sendviče u maloj prodavnici pored bolnice. Naravno, nismo imali ni grožđe. Najsličnije što je moja sestra imala da nam ponudi bile su maline koje je kupila nekoliko dana ranije, da bi spremila tortu njima.

Eno nas četvoro, tri moje sestre i mene, ispred televizije, sa tanjirom na kojem je bilo dvanaest malina, spremni da ih pojedemo uz dvanaest zvona.

Zvona su počela, a moje sestre su jele samo po jednu malinu, jer su im bile previše kisele, pa nisu mogle da nastave. Ja sam pojeo svih dvanaest malina, jer mi se kiseo ukus voća uopšte sviđa. Zato sam ušao u 2012. godinu uz dvanaest malina.

Moja majka je konačno umrla za vreme ručka sutradan, 1. januara.

Zato su maline za mene voće Novogodišnje noći. Kada ih jedem, ne sećam se smrti svoje majke kao tragedije. Naprotiv, čini da se setim toga kako smo se smejali moje sestre i ja tokom zvona, u toj improvizovanoj novogodišnjoj noći zbog okolnosti koje su nas nadesile.

Nisu moje omiljeno voće, ali obožavam maline.

Први пут у Бечу

Могао бих да опишем свој однос према немачком језику као љубав-мржња, али није тачно ни љубав ни мржња. Након толико година и толико искустава с њим, сад је језик који ми је породичан, као домаћи. Провео сам више од пола живота у вези с њим, почео сам да га учим са 15 година, а сад имам 40. Нисам га све време учио, али повремено читам ствари на немачком, кад наиђем на њих на друштвеним мрежама, на пример. Стигао сам до тачке где разумем 90% тога што чујем и читам. С друге стране, нисам способан да га течно говорим, а желео бих да освежим своје умеће на немачком, али нисам толико мотивисан да се трудим. Више није мој омиљени језик као што је био у мојој младости.

У питању је то што је, барем по мом искуству, предавање немачког језика екстремно центрирано у Немачкој. Можете мислити да је ово логично, а увек постоји бројни аргумент: 80% говорника немачког језика живи у Немачкој. Оно што није толико логично јесте да никад не чујеш ништа о осталим варијететима језика. Мени се чак десило да ми је учитељ исправио употребу глагола која је обична на југу Немачке, чак је и званична у аустријском стандарду, само зато што није званична на Немачкој. Такве су ствари.

(За оне које то занима: ради се о употреби глагола sein за перфекат глагола stehen, liegen и sitzen. Можете рећи, а зашто то тако кажеш а не глаголом haben, како се свиђа учитељима? Прво, јер је мени логичније, а друго, јер сам то тако научио док сам био Ерасмус студент на југу Немачке).

Могу да додам, кад сам био у Немачкој и тамо учио немачки, врло ретко су спомињали Аустрију или Швајцарску (Белгија не пада никоме на памет).

Последица свега овога је: иако сам увек био радознао за Аустрију, моје знање о Аустрији и њеном главном граду Бечу увек је било недовољно. Заправо, мој утисак је био да је Беч сладак и мали главни град мале земље без претензија, нешто попут Брисела или Даблина.

Мој утисак је почео да се мења кад сам почео да учим српскохрватски, а пре свега, кад сам био у Бечу неколико сата у јануару, на путу до Београда. Време је било довољно да Пау и ја стигнемо од аеродрома до центра, да се мало прошетамо и ручамо.

Док смо били тамо, схватио сам да је град пун себе. Мало смо се шетали, а било нам је јасно колико је важан био град, историјски. Знам, то је мало очигледно кад знаш недавну европску историју, али мени је било шокантно јер нисам очекивао да је то још увек тако видљиво. Осећао сам се као да бих сваког часа срео Сиси Царицу.

Бечка Опера

Као што сам рекао, мој утисак се такође променио захваљујући мом учењу српскохрватског. Није могуће учити језик без везе са културом у којој се говори. Мене је увек занимало све што се односи на Југославију и балканску културу. Наравно, то значи да не можеш избегавати да сазнаш шта мисле о комшијама који су историјски имали најевћи утицај: Турци (због Османског Царства) и Аустријанци (због Аустроугарске).

Још данас, однос међу народима бивше Југославије и Аустријом огроман је. Количина људи са Балкана која живи у Бечу је превелика (док смо били у Бечу, само неколико сата, чули смо како говоре српскохрватски врло често), а већина њих који не живе тамо посетила је Беч бар једном. Постоје бројни дневни летови између Беча и Београда, као и редовне аутобуске линије. Између Беча и Загреба је чак и лакше, има неколико дневних возова.

Међутим, огроман однос не значи добар однос. Мишљење о Аустрији међу људима са Балкана веома је разноврсно, али прилично је негативно: у колективној свести још увек је тежак улог Аустрије као империјалистичке силе, до пре мало више од века. Ово се не побољшава ако узмемо у обзир да Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци у Аустрији немају најбољу репутацију, јер су сиромашни имигранти, а често их Аустријанци гледају с висине. Стога, ако се распитујеш међу људима са Балкана, лако је да пронађеш некога ко критикује Аустрију и Аустријанце, понекад на нездрав начин.

Ипак, Беч је град у који бих желео да се вратим, овај пут знајући шта ћу тамо наћи. Може бити и прилика да се помирим с немачким језиком.

Нестанак струје у Шпанији

Прошлог понедељка, десио се нестанак струје у Шпанији и Португалији. Ја сам то доживео код куће, док сам радио. У пола један сам чуо како је осигурач скочио и струја нестала. То ми није деловао толико чудно, пошто се дешава мање-више редовно, кад неки уређај има проблем. Ништа посебно.

Међутим, кад сам стигао уз осигурач и поново сам га укључио, струја се није вратила. Тад сам помислио да нешто није у реду у кући, да се нешто сломило. Послао сам Пауу поруку, рекао да је струја нестала, па је одговорио да је нестала и тамо где он ради. Кад сам јавио пријатељу који живи у Барселони у групском чету, одговорила је пријатељица која живи у Мадриду да ни она није имала струју. Онда сам сазнао да је проблем био врло озбиљан и широк.

На почетку сам био уплашен, али сам се мало касније сетио да имам мали радио на батерије. Кад сам почео да слушам радио, смирио сам се, било је као да више нисам сам. Осим тога, рекли су да северна подручја су почела да добијају струју, то су биле добре вести.

На крају крајева, у уторак ујутру сви су поново имали струју. Онда се није знало зашто се све десило; било је неколико теорија завере. Неки су рекли да је био напад из Русије, или из Израела. Други су рекли да је Илон Маск пре неколико месеци упозорио да нема енергије за све јер вештачка интелигенција захтева много енергије, и да ће бити потребно трпети нестанке струје. Други су се сетили да је Урсула фон дер Лајен недавно рекла да треба да купимо комплет за преживљавање за случај да почне рат, и деловало је као да су нас ставили на тест.

После неколико дана, стручњаци су се појавили на медијима да дају своје закључке. Наводно је проблем био у управљењу обновљиве енергије. Уопште, производња струје треба да се уради у истим бројевима као потрошња енергије. Иначе, фреквенција ће се променити и неће више имати исправну вредност да се користи. Дешава се да много соларних инсталација у Шпанији имају више од десет година, а немају прекидаче које регулишу рад соларних панела. Ови прекидачи су потребни да би било могуће искључити ове панеле кад не треба њихове енергије, јер тренутна потрошња није толико висока. У понедељак се то десило; из тог разлога, много делова мреже искључило се за безбедност.

Након овога, производња струје је поново почела, али ових дана имамо више производње из газа него из обновљивих извора, јер су термалне електране лакше да се регулишу. Планира се да се уводи више обновљиве енергије мало помало.