Јунско читање

Иначе не волим да читам неколико књига истовремено, али се десило да тренутно читам чак три. Рећи ћу вам и зашто.

Морам да признам да сам, откад сам завршио са читањем "Небеских тела", покушао да започнем неколико књига, али ниједна ми није била толико занимљива да бих наставио. На крају сам остао на две.

Прва је Ана Карењина Лава Толстоја. Пре ове књиге, покушао сам да читам Беле ноћи Достојевског, али ми је језик био превише тежак. Зато сам се плашио да нећу моћи да читам ни Толстоја. Међутим, језик му је много лакши, иако је и даље помало тежак јер су многе речи старинске. Изабрао сам Ану Карењину, јер кажу да је један од најбољих романа светске књижевбости, а тема ми се чини интересантнијом него Рат и мир, на пример.

Друга је Неподношљива лакоћа постојања Милана Кундере. Ову књигу сам почео да читам јер ми је Немања говорио на лекцији о њој, па је читам на хрватском зато што ми је ово издање он препоручио. Лакше ми је њу читати, али ми се заплет не свиђа толико. Прочитао сам тек шест поглавља, али мислим да је протагониста помало сексиста, док је његова љубавница романтична и традиционална, што ми се уопште не свиђа.

А трећу књигу сам почео да читам баш данас. На Тиктоку сам открио квир аутора Џоша Силвера. Потражио сам неке информације о њему, па сам прочитао да је његова прва књига дистопија. Морао сам одмах да је пронађем, волим дистопије, па сам дуго желео да читам неку са ЛГБТ темама.

Рећи ћу вам шта мислим о овим књигама.

Обожавам да читам електронски

Јуче сам отишао у теретану и, након што сам почео вежбе рутине које сам морао да урадим, приметио сам да су ми леђа била на ивици повреде, па сам одлучио да их не форсирам и оставио сам прву вежбу незавршену. Прешао сам на елиптични тренажер и, срећом, имао сам са собом електронски читач.

Мој први електронски читак поклонио ми је Феде, мој бивши, за 29. рођендан, 2013. године. Био је то Киндл 4. генерације, није био додирни, већ је имао дугмад доле и на страни, која је служила за кретање кроз екран.

(Не знам зашто говорим у прошлости кад га још имам. Заправо, стоји ми изнад ноћног сточића, иако га више не користим.)

Тада сам већ дуго желео е-читач, али нисам се усуђивао да га купим. Чинио ми се као непотребан и фриволан трошак, а ја себи нисам приуштавао такве трошкове. Зато сам био толико захвалан кад ми га је Феде поклонио, и то са кожном, врло лепом футролом.

У питању је то што ми се, откад имам тај е-читач, десило оно што су ми пријатељи и колеге говорили да се и њима десило: почео сам да читам много више.

Баш много више волим да читам електронски. Постоји неколико предности које су за мене биле кључне да пређем на е-читач и да читам више него на папиру.

Најважнији фактор је удобност. Држати е-читач у руци много је лакше него држати књигу, нарочито када је дебела. Поред тога, код таквих књига, да би читао средишње странице, морађ јако да је отвориш, што оштећује књигу. Ово је уобичајено са коришћењем, али мени је и даље жао. Осим тога, не мораш да бринеш да  обележивачем или другим методама сачуваш страницу на којој си стао.

Други аспект е-читача, који мени још увек није важан, јесте то што можеш повећати или смањити величину фонта (ја засад добро читам и мање фонтове, али ово неће дуго трајати). Постоје и људи који цене то што е-читач не показује корицу књиге, јер им је важна приватност. Међутим, мишљења су подељена о овој теми (неки људи више воле да се види шта читају).

Такође је удобно то што на једном уређају можеш имати неколико кљига. Није више неопходно да бираш коју ћеш књигу понети на путовање, можеш их понети неколико и променити ако ти је нека досадна, или ако желиш да их читаш наизменично.

То што немаш огромну библиотеку књига на папиру које си некада прочитао јесте нешто на чему си захвалан када дође време за селидбу.

Осим тога, ту је и фактор трошка: нове електронске књиге су јефтиније од оних на папиру, а класичне књиге (чија су ауторска права истекла) потпуно су бесплатне.

Јуче, док сам читао после теретане. Електронско се мастило види савршено у сунчаном дану, није потребно повећати светлост као што је случај мобилног телефона.

Постоје и неки мањи фактори, као што је могућност претраживања текста. То је веома корисно када књига има много ликова, а не можеш да све запамтиш по имену.

Због свега тога, једва читам на папиру. И даље имам, а понекад и купујем, књиге на папиру, али само када је у питању стручна литература (речници, граматике) или уџбеници. Такве књиге, које се не читају одједном од почетка до краја, практичније је да имам на папиру.

Данас више не користим онај први е-читач, који још имам: батерија му је трајала све краће и дугмад је почела да отказује. Овај који сада користим је други Киндл, који ми је поклонио Пау за Божић 2024. Ипак, истражујем опције за промену свог е-читача, како више не бих користио Амазон, који намеће превише ограничења.

Разумем и не критикујем оне чији је аргумент против електронског читања то што обожавају мирис или додир папира. Не делим то мишљење, али нећу то критиковати, свако бира оно што му је најважније.

Време пролази

Драги читаоци,

У суботу сам се вратио са одмора. Дивну сам недељу провео код своје породице у Сан-Фернанду. Наши се одмори углавном своде на храну, шетње и, пре свега, време са мојим сестрама и нећацима.

Време неминовно пролази. Моја сестрићина има сад 22 године, мој сестрић има 20. Сад се налазе у добу када им се животи најбрже мењају. Кандела ради већ годину дана у бару, али ће забраво од овог месеца бити незапослена, јер се бар затвара. Добила је пре месец дана возачку дозволу и купила свој ауто. Марио се спрема за испит да постане војник, биће у јуну и не сумњам да ће положити, што значи да ће од септембра живети у Феролу.

Следећу пут ћемо их посетити у јулу. Још не знамо да ли ће Кандела радити или ће и даље бити незапослена. Марио је већ рекао да ће уживати у лету. Међутим, то ће бити последњи пут да живи тамо код моје сестре. Након тога, кад путујемо тамо, нећемо се тамо срести.

Заиста жалим што нисам провео више времена с њима док су били млађи. Сад више ништа не могу да променим.

Жртве мотивације

Драги читаоци,

ако сте икад учили језике (или било шта), већ знате да успех много зависи од мотивације. А то је тако, јер од мозивације зависи то да ли стварно учите или не, да ли посвећујете време и труд. Ако сте мотивисали, све ће успети, иначе ће све пропасти.

Ово ми се тренутно дешава. У ствари ми се дешавало откад сам почео да учим српски. Проблем је то што мотивација није непрестана: долази и иде. Понекад се осећам супер мотивисано, понекад се налазим у рупи. Ово ми се у задње време дешава: имам осећај да никада нећу добро писати и говорити на овом језику, да ћу заувек говорити ту сломљену верзију језика и да се нећу никад побољшати.

Не значи да ћу престати да учим и да вежбам, али је тешко да идем даље због тога. Видећемо.

(Знате да увек дајем текст једној вештачкој интелигенцији да ми га исправи. Овај пут нећу. Овако пишем у стварности.) 

Можемо ли да одвојимо дело од аутора?

Традиционално, кад се говори о уметности, славимо велика дела, дела која су напорна, иновативна или генијална, а славимо људе који су направили ова дела, сматрамо их сјајним уметницима.

Међутим, задњих деценија, све се чешће анализира какви су били ти људи, не само као уметници, него уопште као особе. Да ли су се понашали како треба према другима? Да ли су били добре особе?

Прво испада питање, како можемо да судимо уметнике који су живели пре много деценија, чак и пре много векова? Да ли је у реду да негативно судимо давне уметнике по садашњем моралу? Неки људи мисле да јесте, ја се с тим не слажем. Верујем да је свако живео у свом времену, у свом добу, а тада је морал био другачији. Али ово је само део дебате, дубљи део, а нећу овде о томе да говорим.

Исто се питање поставља у случају садашњих уметника. У наше време, већина је уметника позната не само као уметници, него и као особе. Зна се то што раде, то што мисле, каква су њихова мишљења о актуелним темама. Деведесетих је то почело с папарацима и жутом штампом, сада је још важнија улога друштвених мрежа. Уметник мора да се покаже на друштвеним мрежама, иначе не постоји.

То значи да све више знамо о њима, и све више знамо о томе какви су. Стога, у неким случајевима, понекад сазнајемо да неки уметник који је светски чувен није баш биће светла, из разних разлога.

У таквим случајевима, поставља се питање: да ли је у реду да одвојимо дело од аутора? Можемо ли уживати у стваралаштву једне особе кад већ знамо да није добра особа?

На пример, у којој мери можемо уживати у једној лепој љубавној песми, кад већ знамо да је аутор малтретирао своју жену? У којој мери можемо веровати у истинитост неког лепог текста, након што је аутор рекао да жене имају превише права или да су ЛГБТ+ људи “свуда” и треба их ограничити?

По мом мишљењу је ова дебата занимљива и потребна. Посебно у неким случајевима, кад се аутор труди да буде гадна особа. На пример, позната се ауторка прогласала као противница транс особа и финансира групе и лобије који се боре да се ограниче права тих особа. Ова ауторка је написала врло популарну серију фантастичних књига, то значи, свака особа која купи једну књигу или један производ ове серије, посредно финансира и дискриминацију и мучење према транс особама.

Овај је можда екстреман пример, јер је она врло гласна о томе чиме се политички бави. Међутим, има много уметника који су се изјаснили за циљеве који нису баш добри, па не знамо да ли и финансирају иницијативе које могу да шкоде људима.

Из ових разлога, многи су се уметници жалили због тога што су назвали “културом отказивања”. Описују је као нешто превише штетно, али то је само стратегија, јер се осећају осуђено и више би волели да раде то што желе без губљења популарности.

Мишљење да се мора одвојити дело од аутора има различите врсте бранилаца. Неки кажу да ако постанемо толико строги, нећемо моћи да уживамо ни у каквом уметничком делу. Ја се с тим не слажем, јер то би значило да ниједан уметник није пристојна особа.

Други, ипак, само одлучују да одвоје дело и аутора јер им је комфорно да не преиспитују свој укус и навике и да се не одрекну својих омиљених уметника, без обзира на то какве су особе. Признајем да ми се исто некад десило, јер је свакако лакше игнорисати последице сопствених чинова него променити ставове и навике.

На крају, мислим да би дефинитивно било боље да будемо критични према уметницима, а да боље одлучимо где и на кога трошимо наше паре.

Ухвати зеца

Напокон сам завршио књигу Ухвати зеца. Књигу је написала Лана Басташић, југословенска списатељица.

Желео сам да читам ову књигу откад сам је видео у књижари. На каталонској насловници пише да је занимљиво и забавно путовање двеју пријатељица кроз Балкан до Беча, па звучи као прича која ми се сигурно свиђа. Међутим, прича није баш таква, али нећу писати спојлере.

Прича прати Сару, Босанку која живи у Даблину кад добије позив давне пријатељице Лејле. Лејла јој каже да се њен брат појавио у Бечу, који је током рата нестао из куће, па тражи да је вози до Беча да га нађу. Током путовања ће се сетити личне историје, тога што их је спојило и што их је раздвојило, детињства у Југославији, рата и универзитетских година.

Књига се бави неким темама које сматрам занимљивим:

• Пријатељства из детињства, како смо навикли на њих, али како често нису најздравија. Пријатељство је између Саре и Лејле дволично: познају се савршено, све знају једна о другој, али се у ствари више не подносе и не понашају се лепо једна према другој.
• Осећај емиграната кад морају да се суоче с прошлошћу, земљом коју су оставили иза себе, посебно кад немају добра сећања на ту земљу. Тај осећај да је све познато и породично, али није увек пријатно, или не више. Такав је осећај Саре према Босни: Босанка је и Српкиња, али живи у Даблину већ више од десет година, не јавља се више породици, не говори више свој матерњи језик.
• Еволуција људи током година. Сара и Лејла су још увек исте, али и нису. Сара осећа да још познаје Лејлу, али је изненађује део Лејле који не познаје након десет година.
• Сећања на рат. Сара и Лејла су живеле у Бањалуци током рата, али Сара је Српкиња, док је Лејла Бошњакиња. То значи да њихова искуства нису уопште била слична. Такође ми делује занимљиво начин на који Сара доживљава свој етнички идентитет: и у себи, и у породици.

Међутим, дајем овој књизи само три звездице, јер су ми неки видови књиге сметали. Углавном ми је био проблем стил писања ауторке. Мада добро одражава дубоке мисли Саре о њеној прошлости и емоцијама према Лејли, врло често иде ка превише апстрактним темама, што чини да буде тешко и понекад досадно да се прича прати. У сваком случају, то не би било важно да ми се допало како се књига завршава, о чему нећу причати овде.

На крају, упркос детаљима који ми се нису допали, мислим да је прича интересантна и много сам уживао, док сам читао.

Викенд националних избора

Не знам да ли то знате, али ове године нећу гледати Евровизију, јер мислим да није у реду то што се сад дешава с Израелом. Чврсто верујем да је срамота што их нису искључили из такмичења.

Међутим, то не значи да морам да се одрекнем националних избора који ми се свиђају. За викенд смо гледали хрватски и шпански избор.

Шпанска полуфинала су била у уторак и у четвртак, док је финале одржано у суботу. Полуфинала нисам гледао, јер су почела врло касно, тек у 23.00. Ко је донео ту одлуку да почну толико касно? Најгоре је што знамо разлог, а уопште није леп.

Бенидорм Фест је био леп и фин спектакл. На срећу је финале почело у 22.00, а Антонио је дошао да га гледа с нама. Наступи су били разнолики, неки су извођачи добро певали, а други и не баш. На крају сам одлучио да гласам за Тонигрокса и Лусикалис, који долазе из мог родног краја, али нисам гласао за њих због тога, већ зато што су имали леп наступ, добру песму и добро су певали. Пау је гласао за Китај, па Антонио за Миранду!

Хрватска полуфинала сам гледао јер су била у цивилизовано време, почела су у 20.15. Песме нису биле толико добре, али су неке биле интересантне. Највећи је проблем био што су моје омиљене песме имале страшне наступе уживо. Лима Лен и Зевин нису имали најбоље наступе, благо речено. Ипак, Лима Лен је чак прошао у финале, док Зевин није, нажалост. Финале није било врло узбудљиво јер је било очигледно да ће Лелек победити, биле су апсолутне фаворите. Њихова ми се песма свиђа, али није ми толико лепа како би била једина за победу.

Сад кад су прошла ова два финала, остају ми још литвански, португалски и наравно српски избор. Тиме ће овогодишња „евровизијска“ сезона за мене бити завршена.