Први пут у Бечу

Могао бих да опишем свој однос према немачком језику као љубав-мржња, али није тачно ни љубав ни мржња. Након толико година и толико искустава с њим, сад је језик који ми је породичан, као домаћи. Провео сам више од пола живота у вези с њим, почео сам да га учим са 15 година, а сад имам 40. Нисам га све време учио, али повремено читам ствари на немачком, кад наиђем на њих на друштвеним мрежама, на пример. Стигао сам до тачке где разумем 90% тога што чујем и читам. С друге стране, нисам способан да га течно говорим, а желео бих да освежим своје умеће на немачком, али нисам толико мотивисан да се трудим. Више није мој омиљени језик као што је био у мојој младости.

У питању је то што је, барем по мом искуству, предавање немачког језика екстремно центрирано у Немачкој. Можете мислити да је ово логично, а увек постоји бројни аргумент: 80% говорника немачког језика живи у Немачкој. Оно што није толико логично јесте да никад не чујеш ништа о осталим варијететима језика. Мени се чак десило да ми је учитељ исправио употребу глагола која је обична на југу Немачке, чак је и званична у аустријском стандарду, само зато што није званична на Немачкој. Такве су ствари.

(За оне које то занима: ради се о употреби глагола sein за перфекат глагола stehen, liegen и sitzen. Можете рећи, а зашто то тако кажеш а не глаголом haben, како се свиђа учитељима? Прво, јер је мени логичније, а друго, јер сам то тако научио док сам био Ерасмус студент на југу Немачке).

Могу да додам, кад сам био у Немачкој и тамо учио немачки, врло ретко су спомињали Аустрију или Швајцарску (Белгија не пада никоме на памет).

Последица свега овога је: иако сам увек био радознао за Аустрију, моје знање о Аустрији и њеном главном граду Бечу увек је било недовољно. Заправо, мој утисак је био да је Беч сладак и мали главни град мале земље без претензија, нешто попут Брисела или Даблина.

Мој утисак је почео да се мења кад сам почео да учим српскохрватски, а пре свега, кад сам био у Бечу неколико сата у јануару, на путу до Београда. Време је било довољно да Пау и ја стигнемо од аеродрома до центра, да се мало прошетамо и ручамо.

Док смо били тамо, схватио сам да је град пун себе. Мало смо се шетали, а било нам је јасно колико је важан био град, историјски. Знам, то је мало очигледно кад знаш недавну европску историју, али мени је било шокантно јер нисам очекивао да је то још увек тако видљиво. Осећао сам се као да бих сваког часа срео Сиси Царицу.

Бечка Опера

Као што сам рекао, мој утисак се такође променио захваљујући мом учењу српскохрватског. Није могуће учити језик без везе са културом у којој се говори. Мене је увек занимало све што се односи на Југославију и балканску културу. Наравно, то значи да не можеш избегавати да сазнаш шта мисле о комшијама који су историјски имали најевћи утицај: Турци (због Османског Царства) и Аустријанци (због Аустроугарске).

Још данас, однос међу народима бивше Југославије и Аустријом огроман је. Количина људи са Балкана која живи у Бечу је превелика (док смо били у Бечу, само неколико сата, чули смо како говоре српскохрватски врло често), а већина њих који не живе тамо посетила је Беч бар једном. Постоје бројни дневни летови између Беча и Београда, као и редовне аутобуске линије. Између Беча и Загреба је чак и лакше, има неколико дневних возова.

Међутим, огроман однос не значи добар однос. Мишљење о Аустрији међу људима са Балкана веома је разноврсно, али прилично је негативно: у колективној свести још увек је тежак улог Аустрије као империјалистичке силе, до пре мало више од века. Ово се не побољшава ако узмемо у обзир да Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци у Аустрији немају најбољу репутацију, јер су сиромашни имигранти, а често их Аустријанци гледају с висине. Стога, ако се распитујеш међу људима са Балкана, лако је да пронађеш некога ко критикује Аустрију и Аустријанце, понекад на нездрав начин.

Ипак, Беч је град у који бих желео да се вратим, овај пут знајући шта ћу тамо наћи. Може бити и прилика да се помирим с немачким језиком.

Моји српски речници

Драги читаоци, ево приче о мојим српским речницима.

Први пут када сам био у Београду, говорио сам само мало српски. Могао сам да водим једноставне разговоре, али само то. Зато сам желео да нађем основни речник. Међутим, желео сам да купим једнојезични речник, па сам тражио неку врсту "школског" речника.

Кад смо обишли скоро све књижаре у центру Београда, у књижари Александар Белић кратко смо разговарали са продавачицом, а она нам је рекла да такви школски речници не постоје. За српски постоји само велики речник, који нам је показала. Осим њега, постоји и старији речник у шест томова, који је направљен у време Југославије и обухвата речи целог српскохрватског језика.

Речник који нам је показала био је превелики, много већи од онога што сам желео да купим.

Међутим, разговарао сам с Пауом о томе, размислио и одлучио да га купим. С једне стране, нема ништа мање; с друге стране, свакако је користан, а биће још кориснији како будем даље учио. Купио сам речник и однео га у Барселону.

Није само велики, јесте и тежак

Два месеца касније, када сам желео да потражим реч "кило" у речнику, приметио сам да речник има грешку у издању. Неколико страница је недостајало, а неке су се поновиле. Написао сам поруку издавачу (Матици српској), и они су ми рекли да ће ми заменити речник кад се вратим у Србију.

Неке странице су се поновиле...

...а друге су недостајале

Чим сам сазнао када ћу се вратити у Србију овај пут, написао сам им нову поруку, а они су ми одговорили да могу да заменим речник у књижари Александар Белић (случајно! Нисам им ни рекао да сам тамо купио речник). Првог јутра кад смо били у Београду, отишли смо у књижару, а продавачица је већ знала да ћемо доћи! Заменили смо речник без проблема. Сада имам исправну едицију речника.

Али све ове време био сам заинтересован да купим онај старији речник у шест томова. Нашао сам га у ПДФ формату и могао сам да видим какав је изнутра; проверио сам да садржи многе речи који се користе само ван Србије и које због тога не стоје у модерном, српском речнику. На пример, реч "невера" која се користи на обали Далмације. Осим тога, старији речник има много више примера, што би ми било врло корисно.

Стога сам тражио на Купинду људе који су желели да продају речник. Коначно, захваљујући Пауу, одлучио сам да га купим: била је то едиција из 1990. године, у добром стању, за 5500 динара. Није био јефтин, али је цена била врло добра ако узмемо у обзир да га није лако пронаћи, да је био у врло добром стању и да су у неким антиквариатима тражили барем 8000 динара (питали смо!).

Мој нови стари речник у полици

Такође морам да кажем да сам био спреман: понео сам празан кофер, намењен за куповину књига. Била је то добра идеја!

Коначно смо понели ова два дела и још неколико књига.

Било је то врло продуктивно путовање!

Два речника, нормативна граматика, речник жаргона и књига коју ми је поклонио Немања (Круна од перја)

Poslednje dane pre putovanja

Dragi čitaoci,

Poslednji su dani pred ispit, ostalo je samo pet dana i svakim danom postajem sve nervozniji. Sve više gubim samopouzdanje i sve češće razmišljam o tome što ne znam, pta ne umem da kažem ili pišem. To me potpuno iscrpljuje!

I Nemanja i Pau su mi rekli da mogu da budem siguran, zato što moj nivo nije toliko loš da bih pao na ispitu. Delimično im verujem, ali deo mene kaže da je sve samo utisak i da zapravo ne znam ni da pišem ni da govorim na srpskom.

Ali, kao što kaže Nemanja, nećemo o problemima! Sad Pau i ja spremamo putovanje. Otputovaćemo u sredu ujutru. Na sreću, već poznajemo grad i to što treba da spremimo pre polaska. Ovaj put nosićemo novac da ga tamo zamenimo, jer smo prošli put imali samo 35 evra, i kad smo bili tamo, morali smo da podižemo s bankomata, što je biloskupo.

Osim toga, želim da proverim da li mogu da spremim eSim od srpske firme za mobilni telefon. Pre otprilike mesec dana čitao sam o tome, a izgleda da bismo mogli da pripremimo sve unapred da imamo telefonski servis čim stignemo u Beograd.

Doduše, kad smo prošli put bili u Beogradu, kupio sam ogroman rečnik srpskog jezika. Kratko zatim, primetio sam da ima grešku u izdanju: neke stranice se ponavljaju, a neke nedostaju. Napisao sam izdavaču, i rekli su mi da će mi ga zameniti kad se vratim u Srbiju. Javio sam se njima, a odgovorili su mi gde mogu da ga zamenim. Malo sam nervozan, jer su mi rekli da se obraćam knjižari, a plašim se da neće znati ništa o tome. Nadam se da će sve biti u redu i da ću uspeti da zamenim rečnik.

A najvažniji deo: ispit! Već sam se prijavio za ispit iz srpskog jezika, platio sam, čak i napisao sam Centru da ih pitam kako ću morati da radim zbog blokada. Odgovorili su mi da neće biti problema.

Evo, verovatno neću pisati ništa više ovde dok se ne vratim s putovanja! Nadam se da ću imati dobre vesti!

Октобар се завршава а мрак се приближава

Драги читаоци,

Изабрао сам веома страшан назив за објаву, знам. Заправо ме не брину ни јесен ни мрак. На срећу, живим у месту где није толико мрачно зими. Међутим, јуче се померио сат и сви имамо сада утисак да је мрачније, само јер сунце залази раније.

Али ипак се осећам срећно. Ова радна недеља ће бити краћа, јер је петак празник: 1. новембра се слави дан Свих светих. То значи да ћу ове недеље радити само четири дана.

Осим тога, последња је недеља у којој Пау нема посао, јер ће следеће недеље почети да ради у једној фирми у Оспиталету. Зато је предложио да идемо да проведемо викенд на Пиринејима. План је да одседнемо у близини Андоре, тако да можемо да одемо једном до Андоре да купимо пар ствари (чоколаду, сапуне), а остатак времена ћемо провести ван Андоре, да посетимо више места на Пиринејима. Ја нисам велики фан поља или шетања на планинама, али мислим да може бити забавно.

Путовање у Баскију

Драги читаоци! Радујем се што вам опет пишем. Прошле недеље сам био са Пауом у Баскији а желим да вам мало причам о томе.

Ишли смо у Баскију зато што моја сестра живи тамо већ годину и по, а још нисмо били ишли да је видимо. Осим тога, и Пау и ја волимо Баскију, па је била добра прилика да тамо идемо.

Одлучили смо да идемо колима, али можда није била добра идеја, зато што је путовање било предуго. На мапи изгледа да није толико далеко, али јесте. Између шест и седам сати нам је требало да тамо стигнемо. Додуше, био је локални фестивал прошле недеље, па је било добро време да видимо како град живи празнике.

Лоша страна је да смо желели да посетимо књижаре, а много њих је било затворено. Посебно нас је занимало да посетимо половне књижаре, да видимо да ли можемо купити књиге на баскијском јефтино. Пошто су биле затворене, мораћемо се вратити у будућности.

Нисмо посетили ништа посебно, али смо добро јели, а провели смо време са мојом сестром, што је било главни циљ путовања.

А сада желим да научим баскијски, али то је друга прича.

Фебруар... на крају

Блог се зове "Пишем на српском" али у задње време нисам много писао, зар није парадокс?

Добро, много ствари се десило у фебруару. Углавном, путовали смо у Кади да видимо карневал и да посетимо моју породицу. Стигли смо 13. фебруара, и остали до 20. фебруара. Првих дана смо боравили у кући на селу, близу Шикланске плаже, зато што су тамо били и Раке и Марта, па је било јефтиније да је изнајмимо за четворо. Последње две ноћи смо боравили код Хеме.

Лепо смо се провели, много смо јели (превише!) и посетили смо цео крај.

Осим тога, у фебруару се десило још много тога: имао сам саобраћајну несрећу, гледао сам Дору и ПЗЕ (финале је сутра), појео сам калсоте (дуге црне луке из Каталоније)...

Надам се да ћу имати време да вам пишем о свему.

Фебруар

Драги читаоци,

Фебруар је почео и нисам ништа написао! Стварно нема много новости у мом животу. На срећу могу да кажем да следеће недеље путујемо у Кади да проведемо тамо недељу дана. Ако ме добро познају, знају да ми путовања изазивају стрес. Међутим, имам жељу да будем тамо, да видим своју породицу. Осим тога, овај пут ћу да видим своју сестру Раке, кога нисам видео годину и по.

Овај пут путујемо на карневал. Пау жели да види карневал у Кадију, јер је тако познат. Нећемо га посетити током викенда, али очекујем да ћемо ићи током недеље.

Осим тога, живот се наставља као и обично. Настављам да се спремам за испит српског језика, надам се да ћу га полагати у септембру, али то зависи од тога да ли ћу имати слободне дане и да ли ћемо моћи да путујемо у Београд.

Покушавам да не мислим на далеку будућност, па ћу се сада фокусирати на путовање следеће недеље.

Друго путовање: Кади

По свему судећи, требало би да пишем "Кадиз" али се то слово "з" у Кадију не изговори, зато пишем "Кади".

 

У последњу суботу смо путовали у Кади, да се нађемо са мојом породицом. У ту суботу смо покупили сестру Мелију и нећаку Канделу да ручамо у ресторану меса у тржном центру Баија-Сур. Након тога смо ишли у куповину за роштиљ сутрадан. Увече смо се мало шетали по тржном центру, јер у суботу увече нема много активности у центру града. Проблем је био да је пала киша, па је било врло тешко да паркирамо.

 

У недељу смо рано изашли из куће Хеме, зато што смо желели да доручкујемо ћурос са Мелијем и Канделом. Ћурос је сасвим другачији у Кадију, тамо је много укуснији. Када смо завршили, вратили смо се код Хеме и мало после смо ишли колима да покупимо сестре Патри и Мелију. Код Хеме овог пута нисмо имали роштиљ, већ смо наручили четири печене пилетине. Провели смо цео дан заједно, па увече смо возили Патри и Мелију код њих.

У понедељак смо имали план да идемо у Медину-Сидонију да купимо слаткише који се праве тамо. Међутим, пре тога смо ишли у Шиклану да доручкујемо ћићароне (јело од свињетине). У Медини смо купили слаткише врло брзо, јер није било никог у продавници (у фабрици). Пошто је било рано, ишли смо у Кади да се шетамо на пијаци, па смо се вратили код Хеме, где смо ручали пилеће сендвиче. Увече смо се шетали по Сан-Фернанду.

Уторак је био последњи дан који смо провели тамо. Ујутро смо опет доручковали ћуроси, па смо ишли да купимо сир који нам се много свиђа и само може да се купи тамо. Ишли смо у Кади да посетимо књижаре, али нисмо купили ништа. Желели смо да ручамо у ресторану пржене рибе, али је био затворен, зато смо се вратили у Сан-Фернандо, где смо нашли други ресторан да ручамо пржену рибу. Нисмо имали више много времена, па смо спаковали и ишли на аеродром.

Путовање у Београд је завршило

Драги читаоци,

На срећу, коначно смо отпутовали у Београд, а на жалост, морали смо да се вратимо. Били смо тамо од суботе до среде и јако нам се свидело. 

Лет је био добар, осим што је авион каснио и зато је излазак такође био касни. Лет са Ер Србијом није био лош, дали су нам флашу воде и мали сендвич. У пола два смо стигли до Београда и користили смо аутобус да идемо до центра: аутобус А1 је био страшан, возач је пушила цео пут и зауставила се на месту где није била станица. Ишли смо у хотел, после смо се шетали центром града и посетили сајам књига. Увече смо се срели са Алексом и Ђолом на пиће; са њима смо ишли на Хеловинску журку и у дискотеку где су свирали турбо фолк. Око пола три смо се вратили у хотел.

У недељу смо устали рано, спавали смо мало иако се променило време. Ујутру смо се шетали по Калемегдану и старом граду, па посетили Храм Светог Саве и Кућу Цвеће (Музеј Југославије). Овај музеј нам се свидео, био је најзанимљивији. Завршили смо касно, након што се смркнуло, зато смо се вратили у хотел. Увече смо се нашли са Алексом и Ђолом, па ишли на сладолед и да се шетамо старим градом. Било је врло лепо.

 

У понедељак смо доручковали и пошли у Звездару, јер смо имали сусрет са мојим наставником Немањом. Шетали смо се по Звездари и ушли у опсерваторију; Пау и ја нисмо били сигурни да смемо ући тамо, али Немања познаје некога ко тамо ради, па је било у реду. Прошли смо лепо јутро, разговарали смо и било је добро да се лично упознамо. Затим смо шетали до Скадарлије, где смо ручали у ресторану "Шешир мој": ручак је био укусан. Увече, након кратког одмора, отишли смо у Пошту да пошаљемо разгледнице нашим пријатељима, а затим се вратили у хотел јер смо имали термин у бањи. Након бање смо ишли у кинески ресторан поред хотела. Пошто је било касно да останемо тамо, одлучили смо да наручимо вечеру "за понети" и вечерамо у соби.

Уторак је био последњи дан да смо провели цео у Београду, па смо одлучили да га проведемо у Новом Београду и у Земуну. Ујутро смо ходали до Новог Београда, преко Бранковог моста: видели смо Штарк Арену и шетали смо се до Меркатора. Одатле смо ишли аутобусом до Земуна и ручали тамо, у ресторану "Ћири бу ћири ба", где је ручак био одличан, заиста нам се свидео. Вратили смо се у центар града, где смо посетили књижаре: желео сам да тражим основни речник српског језика, али га нисам нашао. Продавачица у последњој књижари нам је рекла да таква ствар не постоји, већ само велики, званични речник, који кошта 5.000 динара. Након тога смо ишли у бању и поново у кинески ресторан.

За крај, у среду, доручковали смо и срели смо се са Алексом на кафу. Коначно сам одлучио да купим велики речник. Одјавили смо се из хотела, али смо оставили пртљаг тамо зато што је наш лет био увече. Ишли смо опет у Меркатор, да купимо оно што смо желели да однесемо кући: пекмез од шљиве, ајвар и ракију за Пауовог оца. Ручали смо у ресторану Михаило у центру града, па купили кнедле (гомбоце). Карго-ом смо ишли на аеродром и напустили смо Београд.

И већ ми недостаје!

После пута у Валенсију

Јуче смо се вратили из Валенсије, где смо провели викенд. Лепо смо се провели, иако сам био болестан (имао грип).

У петак смо увече кренули пут Валенсије и стигли смо око девет сати. Одмах смо отишли на вечеру и остали смо у Мислати. Вечерали смо са Федом и разговарали смо.

У суботу смо рано кренули у центар града да обиђемо споменице. Гледали смо цркве, железничку станицу, централну пијацу и централне тргове. Након тога смо метроом отишли у Мислату, да ручамо са Федом у Ел-Палмару: наручили смо паељу. Увече нас је Феде одвезао до Града Уметности и Науке, зато што га Пау није још видео. Њему се није свидело. Око седам смо се нашли са мојим пријатељима Виктором и Франом и отишли смо да пијемо орчату. Пошто је било касно, вратили смо се кући и одморили.

У недељу смо поново отишли у центар града, да посетимо Микалет и Љођу. Ручали смо у Тако-Белу а затим смо метроом отишли до Кабањала. Шетали смо уз плажу, вратили смо се у центар да видимо Куле Куарта, и вратили смо се кући да вечерамо са Федом. Припремио је омлет кромпира и салату.

У понедељак смо се ујутро вратили у Барселону.