Брза мисао

Није да не желим да учим за државни испит, али...

С једне стране, садржај за испит је невероватно досадан. Волео бих да учим нешто што ми се свиђа, нешто у чему уживам. На пример, сад кад сам се вратио из Берлина, добио сам жељу да побољшам свој немачки. Или да научим мало руског, или неки други језик, не знам. Само не толико закона и прописа.

С друге стране, сад мислим да је ово једини начин да се једног дана вратим у Кадис. То значи да би требало да учим. Сад би требало да учим, а не да овде пишем своје мисли.

Шта ћу. Претпостављам да ћу угасити рачунар.

Промена смера

Да ли вам се не дешава да размишљате о томе како бисте променили свој живот, управо онда кад се најгоре осећате на послу?

Мислим да вам се то сигурно дешава, јер је логично. И мени се то догодило пре пар недеља.

Не знам ни како ни зашто, али сетио сам се нечега о чему сам размишљао откад сам био члан радног савета, кад сам радио у Севиљи. Можда је то било због разговора са пријатељима који раде у државној служби.

Реч је о томе да размишљам да бих желео да се пријавим за државни испит за инспекцију рада.

Много сам о томе размишљао последње две недеље. Тај испит је врло тежак. Сви који уче за њега кажу да је потребно осам сати учења дневно током две или три године. Ја немам толико времена, то није могуће. Имам посао и не могу без њега, имам ту ретку потребу да једем.

Информисао сам се и уверио да је испит заиста тежак. Треба савладати око 250 тема и положити ЧЕТИРИ теста, чак и један усмени.

Заиста мислим да је то тешко, али имам још једну могућност: да се пријавим за испит за субинспектора рада у области безбедности и здравља на раду. Тај испит је лакши, а након две године могу да се пријавим за испит за инспектора, то је рад који стварно волим. Пут ће бити дужи, али неће бити толико тежак, па могу да покушам док радим.

Већ сам се распитао о томе и вероватно ћу почети следећег месеца. Ако на крају не успем и одустанем, барем ћу покушати.

Кад рекламе нису за тебе

Сетио сам се рекламе El Corte Inglés-а о повратку у школу, коју су емитовали кад сам био дете, и која је имала песму која је говорила: "почињемо поново, опет имамо нове ципеле и књиге..."

А онда сам се питао шта то значи да имамо нове ципеле и књиге за школу, кад ја сам ишао с ципелама које сам већ имао, а књиге су биле већ коришћене, јер су нам их дали комшије или људи које смо познавали и више им нису требале.

Тад сам размишљао о томе како се нисам осећао позвано кад сам гледао рекламе на телевизији. Осећао сам отуђеност.

Ова отуђеност је била неке врсте. Прво је била отуђеност класе. Рекламе имају циљ да се обраћају људима који могу да плате те производе. Код куће смо увек били сиромашни. Живели смо од плате мог оца, а били смо седморо, и мада нисмо били потпуно сиромашни, нисмо никад могли да имамо никакав луксуз. Од 1993. године, кад су се моји родитељи развели, живели смо нас шесторо од алиментације коју је слао мој отац (у то време су моје најстарије сестре морале да траже послове да би могле да дају новац код куће). Средином 90их скоро сви су имали ауто, али ми нисмо. Нисмо имали ни нешто тако просто као видео-уређај.

 Друго отуђење је било географско. Огласи се праве у Мадриду за људе из Мадрида, снимљени су у Мадриду и спомињу места у Мадриду. Људи у огласима говоре како се говори у Мадриду. Већ знамо оно што се одувек дешавало: кад се на телевизији појави неко с другим акцентом, увек се карикира. Једини људи који су говорили исто као ја на телевизији (врло често с лажним акцентом) били су тамо с циљем да буду исмевани.

Треће отуђење је касније стигло, кад сам схватио ко сам. Треће отуђење је хетеронормативно. Огласи (данас нису сви огласи, али већина њих) се обраћају хетеросексуалцима. Озбиљнији огласи се обраћају хетеросексуалним паровима с децом (код куће више нисмо били традиционална породица, па се нисмо идентификовали). Младалачкији огласи су се обраћали хетеронормативним младићима: хетеро момцима с хетеро интересовањима и хетеро девојкама с њиховим хетеро интересовањима. Ниједан оглас није приказивао људе попут мене.

Претпостављам да су ова три фактора чинила да ме не интересује ниједан производ из огласа.

Сећања и кајања

Јуче смо се вратили са одмора. Седам дана смо провели посећујући моју породицу у Кадису.

Ово није ништа нарочито, ако узмемо у обзир да идемо два-три пута годишње и тамо проводимо тамо неколико дана.

Међутим, овог пута ме је ударило другачије. Овај одмор је био другачији. Имам утисак да сам највише осетио живот који не живим.

С једне стране, то што смо морали да летимо у Севиљу, а не у Херес, омогућило је да посетимо Севиљу и кад смо стигли и кад смо се враћали. Ретко говорим о овоме, али Севиља је још увек град у којем сам највише свој, где сам највише био свој, и где бих обожавао да се вратим. Из Кадиса сам јер сам тамо рођен и одрастао, али сам из Севиље јер сам тамо живео тринаест година и тамо постао одрасла особа.

И зато што превише често мислим да никада нисам смео да одем одатле, да сам морао да наставим да тражим посао тамо.

С друге стране, током времена које смо провели у Кадису, урадили смо више ствари које сам радио кад сам тамо живео. Посетио сам школу језика, иако је то било само да бих покупио диплому (коју на крају нисам добио, испричаћу вам ту причу). Отишли смо на плажу Кампосота, која је моја омиљена, а прошле године нисмо могли да одемо јер није била у добром стању. Отишли смо у Ферију Острва, после толико година током којих је нисам посећивао. Иако нисам највећи љубитељ Ферије, волим да одем, да се тамо прошетам, да тамо вечерам...

А посебно сам провео време с породицом: са својим сестрама, сестричином и сестрићем.

Једна мојих највећих траума је tempus fugit. Схватање да време лети и не враћа се, да никада нећемо бити млађи него што смо сада.

А сада ми је жао што нисам провео више времена са сестрићима док сам живео у Севиљи и што не могу то да радим сада јер живим у Барселони. Зато морам да искористим време када сам с породицом.

Такође, много размишљам о томе шта радим са својим животом, зашто сам у Барселони, зашто сам донео одлуке које су ме довеле да будем овде, и да ли би било боље да сам донео друге одлуке.

Због свега овога, данашњи дан је тежак, веома тежак. Претпостављам да ће проћи.

Лето и језици

Драги читаоци,

опет је лето. То значи да се враћају многе ствари: врућина, зној, плажа,... и, наводно, моја жеља да научим кинески. Или јапански, или друге језике.

Први пут сам размишљао о учењу кинеског прошле године. Два моја пријатеља су одлучила да се упишу на курсеве кинеског: један у Званичну Школу Језика (ЕОИ), други преко шпанског даљинског универзитета (УНЕД). То ме је учинило радозналим: преузео сам апликације за учење кинеског, па чак купио књигу за почетнике. Ево је, стоји на полици.

Заправо сам неколико недеља вежбао апликацијама. Чак сам научио отприлике 30 или 40 знакова, можда више. Међутим, не знам шта је било, али престао сам да вежбам и учим. Осим тога, у септембру сам сазнао кад ће бити званични испит из српског, који ми је био приоритет. Напустио сам кинески и нисам више гледао назад.

До сада. Не знам да ли је до лета, да ли је до наших посета кинеским ресторанима или до тога што су моји пријатељи завршили курсеве, али сад ми се поново учи книески. Још увек не знам да ли ћу имати дисциплину или довољно воље да озбиљно учим, али волео бих да учим бар нешто. Питам се и о језику да изаберем, јер желим да учим мало кинески, али и мало руски, јапански, баскијски...

Приоритет је, остаје и остаће српски, али можда могу да издвојим мало времена и за друге језике... 

Maline za Novogodišnju noć

(Ovo je prevod mog blog članka sa španskog)

S vremena na vreme kupujemo maline. Ove nedelje videli smo ih u Lidlu, pa smo ih kupili, izgledale su odlično.

Za mene su maline voće Novogodišnje noći, jer u mojoj porodici postoji priča koja čini da ih tako označavam.

30. decembra 2011., moja majka je iz razloga primljena u bolnicu. Svake godine smo do tada proveli Novogodišnju noć kod nje i jeli grožđe (kao što je tradicija u Španiji), ali one godine ne bi bilo tako.

U pitanju je to što neočekivano primanje moje majke u bolnicu promenilo nam je planove. Zbog toga smo se u noći 31. decembra našli kod moje sestre (koja je živela blizu bolnice). Nismo ni pripremili Novogodišnju večeru, kupili smo sendviče u maloj prodavnici pored bolnice. Naravno, nismo imali ni grožđe. Najsličnije što je moja sestra imala da nam ponudi bile su maline koje je kupila nekoliko dana ranije, da bi spremila tortu njima.

Eno nas četvoro, tri moje sestre i mene, ispred televizije, sa tanjirom na kojem je bilo dvanaest malina, spremni da ih pojedemo uz dvanaest zvona.

Zvona su počela, a moje sestre su jele samo po jednu malinu, jer su im bile previše kisele, pa nisu mogle da nastave. Ja sam pojeo svih dvanaest malina, jer mi se kiseo ukus voća uopšte sviđa. Zato sam ušao u 2012. godinu uz dvanaest malina.

Moja majka je konačno umrla za vreme ručka sutradan, 1. januara.

Zato su maline za mene voće Novogodišnje noći. Kada ih jedem, ne sećam se smrti svoje majke kao tragedije. Naprotiv, čini da se setim toga kako smo se smejali moje sestre i ja tokom zvona, u toj improvizovanoj novogodišnjoj noći zbog okolnosti koje su nas nadesile.

Nisu moje omiljeno voće, ali obožavam maline.

Први пут у Бечу

Могао бих да опишем свој однос према немачком језику као љубав-мржња, али није тачно ни љубав ни мржња. Након толико година и толико искустава с њим, сад је језик који ми је породичан, као домаћи. Провео сам више од пола живота у вези с њим, почео сам да га учим са 15 година, а сад имам 40. Нисам га све време учио, али повремено читам ствари на немачком, кад наиђем на њих на друштвеним мрежама, на пример. Стигао сам до тачке где разумем 90% тога што чујем и читам. С друге стране, нисам способан да га течно говорим, а желео бих да освежим своје умеће на немачком, али нисам толико мотивисан да се трудим. Више није мој омиљени језик као што је био у мојој младости.

У питању је то што је, барем по мом искуству, предавање немачког језика екстремно центрирано у Немачкој. Можете мислити да је ово логично, а увек постоји бројни аргумент: 80% говорника немачког језика живи у Немачкој. Оно што није толико логично јесте да никад не чујеш ништа о осталим варијететима језика. Мени се чак десило да ми је учитељ исправио употребу глагола која је обична на југу Немачке, чак је и званична у аустријском стандарду, само зато што није званична на Немачкој. Такве су ствари.

(За оне које то занима: ради се о употреби глагола sein за перфекат глагола stehen, liegen и sitzen. Можете рећи, а зашто то тако кажеш а не глаголом haben, како се свиђа учитељима? Прво, јер је мени логичније, а друго, јер сам то тако научио док сам био Ерасмус студент на југу Немачке).

Могу да додам, кад сам био у Немачкој и тамо учио немачки, врло ретко су спомињали Аустрију или Швајцарску (Белгија не пада никоме на памет).

Последица свега овога је: иако сам увек био радознао за Аустрију, моје знање о Аустрији и њеном главном граду Бечу увек је било недовољно. Заправо, мој утисак је био да је Беч сладак и мали главни град мале земље без претензија, нешто попут Брисела или Даблина.

Мој утисак је почео да се мења кад сам почео да учим српскохрватски, а пре свега, кад сам био у Бечу неколико сата у јануару, на путу до Београда. Време је било довољно да Пау и ја стигнемо од аеродрома до центра, да се мало прошетамо и ручамо.

Док смо били тамо, схватио сам да је град пун себе. Мало смо се шетали, а било нам је јасно колико је важан био град, историјски. Знам, то је мало очигледно кад знаш недавну европску историју, али мени је било шокантно јер нисам очекивао да је то још увек тако видљиво. Осећао сам се као да бих сваког часа срео Сиси Царицу.

Бечка Опера

Као што сам рекао, мој утисак се такође променио захваљујући мом учењу српскохрватског. Није могуће учити језик без везе са културом у којој се говори. Мене је увек занимало све што се односи на Југославију и балканску културу. Наравно, то значи да не можеш избегавати да сазнаш шта мисле о комшијама који су историјски имали најевћи утицај: Турци (због Османског Царства) и Аустријанци (због Аустроугарске).

Још данас, однос међу народима бивше Југославије и Аустријом огроман је. Количина људи са Балкана која живи у Бечу је превелика (док смо били у Бечу, само неколико сата, чули смо како говоре српскохрватски врло често), а већина њих који не живе тамо посетила је Беч бар једном. Постоје бројни дневни летови између Беча и Београда, као и редовне аутобуске линије. Између Беча и Загреба је чак и лакше, има неколико дневних возова.

Међутим, огроман однос не значи добар однос. Мишљење о Аустрији међу људима са Балкана веома је разноврсно, али прилично је негативно: у колективној свести још увек је тежак улог Аустрије као империјалистичке силе, до пре мало више од века. Ово се не побољшава ако узмемо у обзир да Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци у Аустрији немају најбољу репутацију, јер су сиромашни имигранти, а често их Аустријанци гледају с висине. Стога, ако се распитујеш међу људима са Балкана, лако је да пронађеш некога ко критикује Аустрију и Аустријанце, понекад на нездрав начин.

Ипак, Беч је град у који бих желео да се вратим, овај пут знајући шта ћу тамо наћи. Може бити и прилика да се помирим с немачким језиком.

Нестанак струје у Шпанији

Прошлог понедељка, десио се нестанак струје у Шпанији и Португалији. Ја сам то доживео код куће, док сам радио. У пола један сам чуо како је осигурач скочио и струја нестала. То ми није деловао толико чудно, пошто се дешава мање-више редовно, кад неки уређај има проблем. Ништа посебно.

Међутим, кад сам стигао уз осигурач и поново сам га укључио, струја се није вратила. Тад сам помислио да нешто није у реду у кући, да се нешто сломило. Послао сам Пауу поруку, рекао да је струја нестала, па је одговорио да је нестала и тамо где он ради. Кад сам јавио пријатељу који живи у Барселони у групском чету, одговорила је пријатељица која живи у Мадриду да ни она није имала струју. Онда сам сазнао да је проблем био врло озбиљан и широк.

На почетку сам био уплашен, али сам се мало касније сетио да имам мали радио на батерије. Кад сам почео да слушам радио, смирио сам се, било је као да више нисам сам. Осим тога, рекли су да северна подручја су почела да добијају струју, то су биле добре вести.

На крају крајева, у уторак ујутру сви су поново имали струју. Онда се није знало зашто се све десило; било је неколико теорија завере. Неки су рекли да је био напад из Русије, или из Израела. Други су рекли да је Илон Маск пре неколико месеци упозорио да нема енергије за све јер вештачка интелигенција захтева много енергије, и да ће бити потребно трпети нестанке струје. Други су се сетили да је Урсула фон дер Лајен недавно рекла да треба да купимо комплет за преживљавање за случај да почне рат, и деловало је као да су нас ставили на тест.

После неколико дана, стручњаци су се појавили на медијима да дају своје закључке. Наводно је проблем био у управљењу обновљиве енергије. Уопште, производња струје треба да се уради у истим бројевима као потрошња енергије. Иначе, фреквенција ће се променити и неће више имати исправну вредност да се користи. Дешава се да много соларних инсталација у Шпанији имају више од десет година, а немају прекидаче које регулишу рад соларних панела. Ови прекидачи су потребни да би било могуће искључити ове панеле кад не треба њихове енергије, јер тренутна потрошња није толико висока. У понедељак се то десило; из тог разлога, много делова мреже искључило се за безбедност.

Након овога, производња струје је поново почела, али ових дана имамо више производње из газа него из обновљивих извора, јер су термалне електране лакше да се регулишу. Планира се да се уводи више обновљиве енергије мало помало.

Посета у прошлост кроз писма

Драги читаоци,

провео сам целу прошлу недељу у Кадису са породицом. Био је карневал, фестивал који је тамо врло важан. Осим тога, искористио сам прилику да се одморим од посла.

Случајно, у задњи дан сам био са сестром да заједно прегледамо писма која је наш отац слао нашој мајци и која је она сачувала.

Мој отац је врло често путовао због посла. Почео је да пише писма кад је био у војном року, 1968.-70., али има и писама из времена кад је радио као електричар за Абенгоу по Андалузији, а у бродовима по Америци.

Нисмо имали времена да их све гледамо, јер их има много. Осим тога, нису била по реду; желимо да их средимо и прочитамо, а ја желим да их скенирам.

Писма која смо прочитали изазвала су осећаје које нисам очекивао. На почетку сам се осећао чудно јер смо читали интимна писма, то јест, нису била написана да их други људи читају. Ставио сам тај осећај на страну, па сам открио причу између својих родитеља. Наравно, знам да су моји родитељи били млади, али је типична ствар коју не очекујеш док је не сретнеш: пар деце, она са 15 и он са 19 година, који се шаљу писма да се кажу колико се недостају, колико се воле и колико се брину зато што је она остала трудна.

Било је узбудљиво, а сад једва чекам да поново путујем код сестре (вероватно лети) да наставимо да читамо.

Моји српски речници

Драги читаоци, ево приче о мојим српским речницима.

Први пут када сам био у Београду, говорио сам само мало српски. Могао сам да водим једноставне разговоре, али само то. Зато сам желео да нађем основни речник. Међутим, желео сам да купим једнојезични речник, па сам тражио неку врсту "школског" речника.

Кад смо обишли скоро све књижаре у центру Београда, у књижари Александар Белић кратко смо разговарали са продавачицом, а она нам је рекла да такви школски речници не постоје. За српски постоји само велики речник, који нам је показала. Осим њега, постоји и старији речник у шест томова, који је направљен у време Југославије и обухвата речи целог српскохрватског језика.

Речник који нам је показала био је превелики, много већи од онога што сам желео да купим.

Међутим, разговарао сам с Пауом о томе, размислио и одлучио да га купим. С једне стране, нема ништа мање; с друге стране, свакако је користан, а биће још кориснији како будем даље учио. Купио сам речник и однео га у Барселону.

Није само велики, јесте и тежак

Два месеца касније, када сам желео да потражим реч "кило" у речнику, приметио сам да речник има грешку у издању. Неколико страница је недостајало, а неке су се поновиле. Написао сам поруку издавачу (Матици српској), и они су ми рекли да ће ми заменити речник кад се вратим у Србију.

Неке странице су се поновиле...

...а друге су недостајале

Чим сам сазнао када ћу се вратити у Србију овај пут, написао сам им нову поруку, а они су ми одговорили да могу да заменим речник у књижари Александар Белић (случајно! Нисам им ни рекао да сам тамо купио речник). Првог јутра кад смо били у Београду, отишли смо у књижару, а продавачица је већ знала да ћемо доћи! Заменили смо речник без проблема. Сада имам исправну едицију речника.

Али све ове време био сам заинтересован да купим онај старији речник у шест томова. Нашао сам га у ПДФ формату и могао сам да видим какав је изнутра; проверио сам да садржи многе речи који се користе само ван Србије и које због тога не стоје у модерном, српском речнику. На пример, реч "невера" која се користи на обали Далмације. Осим тога, старији речник има много више примера, што би ми било врло корисно.

Стога сам тражио на Купинду људе који су желели да продају речник. Коначно, захваљујући Пауу, одлучио сам да га купим: била је то едиција из 1990. године, у добром стању, за 5500 динара. Није био јефтин, али је цена била врло добра ако узмемо у обзир да га није лако пронаћи, да је био у врло добром стању и да су у неким антиквариатима тражили барем 8000 динара (питали смо!).

Мој нови стари речник у полици

Такође морам да кажем да сам био спреман: понео сам празан кофер, намењен за куповину књига. Била је то добра идеја!

Коначно смо понели ова два дела и још неколико књига.

Било је то врло продуктивно путовање!

Два речника, нормативна граматика, речник жаргона и књига коју ми је поклонио Немања (Круна од перја)

Položen ispit

Dragi čitaoci,

znam da je sramota što nisam ništa napisao ovde posle putovanja i ispita!

Ako neko čita ovaj blog, a ne prati moj blog na španskom, sad ću da vas ažuriram.

Pre otprilike 10 dana konačno sam putovao u Beograd da polažem ispit iz srpskog jezika, a dobra vest je da sam položio! Mnogo sam srećan. Možda ću u budućnosti opisati ispit ovde, da ljudi znaju kako je bio, ali to neće biti u ovom tekstu.

Sada se nalazim u čudnom situaciji u vezi sa srpskim jezikom: imam osećaj da sam "završio". Svestan sam da moj srpski može da bude mnogo bolji, ali je mog cilj bio ispit toliko dugo da se sada osećam "slobodno".

Međutim, moj učitelj mi je rekao da bi bilo dobro da postavim nove ciljeve za učenje. Nakon što sam razmišljao o tome, došao sam do triju mogućnosti:

• Prva ideja bila je da se fokusiram na poslovni jezik. Ne bi mi smetalo da imam posao na kojem bi srpski jezik bio koristan. Međutim, na sadašnjem poslu ne moram da znam srpski, a ne verujem da ću uskoro pronaći novi. Osim toga, možda je dovoljno da pronađem knjigu o poslovnom jeziku i vežbam uz nju.
• Druga ideja je da radim s materijalima iz celog eks-ju prostora. Do sada nismo želeli da radimo s materijalom izvan Srbije kako se ne bih zbunio na ispitu. Sada je to prošlo, a mislim da bi bilo zanimljivo da učim kako bih bolje razumeo ljude i tekstove iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Na kraju krajeva, ne zanima me samo Srbija, već i sve te druge zemlje.
• Treću ideju je Nemanja spomenuo na lekciji: da se možda pripremim za ispit nivoa C1. Iako me to zanima, trenutno nije prioritet: mislim da prvo moram da mnogo poboljšam svoj vokabular i tečnost. Verujem da ću dostići nivo C1 vremenom dok radim na drugoj opciji, čak i na prvoj.

O ovim opcijama već sam razgovarao s Nemanjom, a on smatra da su dobro promišljene. Obavestiću vam o tome na čemu ću raditi. :)

Месец до испита

Остало је месец дана до пспита из српског. Време се исцрпљује, а не радим све то што сам желео. Планирао сам да урадим сва вежбања из књиге за Б2 и да имам више лекција са Немањом. Прву ствар нећу имати довољно времена да завршим, а другу не верујем да ћу моћи због празника. 

А још увек не знам ни на ком нивоу треба да се пријавим. С једне стране, не усуђујем се да полажем Б2 јер би могао да ми буде превише тежак. С друге стране, ако полажем Б1, а испостави се да ми је превише лак, то ће ме фрустрирати. Шта да радим?

Планирао сам да ове недеље пробам да урадим примере за испит, нећу дозволити да прође више времена. Можда ћу након тога бити сигурнији у одлуку коју треба да донесем.

Октобар се завршава а мрак се приближава

Драги читаоци,

Изабрао сам веома страшан назив за објаву, знам. Заправо ме не брину ни јесен ни мрак. На срећу, живим у месту где није толико мрачно зими. Међутим, јуче се померио сат и сви имамо сада утисак да је мрачније, само јер сунце залази раније.

Али ипак се осећам срећно. Ова радна недеља ће бити краћа, јер је петак празник: 1. новембра се слави дан Свих светих. То значи да ћу ове недеље радити само четири дана.

Осим тога, последња је недеља у којој Пау нема посао, јер ће следеће недеље почети да ради у једној фирми у Оспиталету. Зато је предложио да идемо да проведемо викенд на Пиринејима. План је да одседнемо у близини Андоре, тако да можемо да одемо једном до Андоре да купимо пар ствари (чоколаду, сапуне), а остатак времена ћемо провести ван Андоре, да посетимо више места на Пиринејима. Ја нисам велики фан поља или шетања на планинама, али мислим да може бити забавно.

Криза са рукописом

Драги читаоци,

Ове недеље сам имао велику кризу око учења српскога.

Прошле недеље сам послао мејл испитном центру за српски језик, то је центар на којем ћу полагати испит у јануару. Послао сам га зато што сам читао да ниво Б2 морам писати писаном ћирилицом, и плашио сам се да мој рукопис није довољно добар, јер не пишем тачно "курзив".

У понедељак сам добио одговор од центра, а дали су ми сугестије о словима које не пишем добро, која изгледају превише као штампана слова.

То ми је деловало као хладни туш. Рационално знам да није ни тако лоше ни тако озбиљно, али тумачио сам то као неуспех, а провео сам остатак понедељка да мислим да више нећу учити српски.

Јуче сам то причао Немањи, мом учитељу српског, а заиста сам схватио како је то смешно. Али таква је била моја реакција. На срећу, добро се познајем и знам да морам да будем рационално биће.

Мало сам размишљао о томе, и мислим да сам можда тако реаговао зато што се то појавило као проблем на који нисам рачунао. Веровао сам да умем да пишем, а сада изгледа да не знам. Осим тога, само ће требати да променим свој рукопис за испит и на испиту, али не иначе, јер се мој рукопис добро чита за свакодневницу.

То је то, криза је дошла и отишла.

Заузет викенд

Драги читаоци,

ове две недеље осећам се мало стресованије, зато што на послу морамо да радимо "пик" сате, то значи, морамо да радимо дуже, а у будућности мораћемо да радимо краће, само још не знамо када. Ако уобичајено мислим да имам мало слободног времена, сада имам осећај да немам никаквог!

Независно од тога, за викенд смо радили много тога. У петак смо ишли у куповни центар Сплау за ручак, зато што је Пау желео да прославимо мој рођендан. Ручали смо у јапанском ресторану Каса-Хапо. Иако је храна била добра, сервис је био прилично лош. Заборавили су јела, игнорисали су нас... Пау је дуго желео да пробам тај ресторан и коначно сам га пробао, али нисмо били задовољни и мислим да се нећемо вратити. Немамо толико прилика да једемо напољу како да их изгубимо у лошим местима. После тога само смо ишли у Лидл да мало купимо.

У суботу смо већ имали план да одемо у Алтет. Пау је морао да обрезује бадем својих родитеља. Док је то радио, ја сам остао унутар куће и читао. Када је завршио, било је рано да идемо на ручак, а мало смо се дружили у кући, док није било време да одемо: имали смо термин у три у ресторану Атипик у Аграмунту. А тамо смо ручали, и храна није била лоша, али се цена много расла и то се нам није свидело. Поподне смо играли карте, а увече смо се вратили.

У недељу ујутру смо отишли у теретану да тренирамо. После тога смо ручали код куће и видели серије на телевизији. Увече сам отишао у Барселону зато што је били Фетиш Социјал у кафићу Боксер, и већ дуго сам желео да идем, јер нисам био тамо годину и по. Било је занимљиво и забавно, а нисам остао врло касно, зато што сам морао да устанем рано у понедељак. Ишао сам мотором, усудио сам се.

Четрдесет година

Срећан ми рођендан, што сам јуче напунио четрдесет година!

Разна осећања

Драги читаоци,

опет је понедељак, и имам много разних осећања.

С једне стране, срећан сам зато што ове недеље почињем нови курс српског језика. Ради се о групном курсу, а имаћу га два пута недељно. Наравно, нећу напустити лекције са Немањом, зато што много научим и ништа није боље од индивидуалних лекција.

Осим тога, такође сам срећан зато што је ове недеље мој рођендан. Напунићу 40 година, невероватно је да сам трајао толико дуго! Шалим се.

С друге стране, мало сам бесан због посла. Данас су нам обавестили да морамо да радимо још један сат дневно током две недеље, зато што имамо превише посла. Али нису нам обавестили довољно унапред: морамо да радимо више од данас, а поруку су послали у петак увече. То није фер, али ни легално. Већ сам се жалио, али нећу моћи да избегнем.

Али нема везе. Ова недеља ће бити добра.

Док пада киша

Ако је нешто карактерисало овај викенд, била је киша. Киша је падала цео викенд, од петка до недеље, и још данас пада. То не значи да нисмо ништа радили, напротив, био је викенд пун активности.

У петак, након што сам завршио посао, одлучио сам да не идем у теретану, али сам ишао са Пауом у Лидл зато што нам је било потребно да купимо намирнице. И то је било то, заслужио сам вече одмора.

У суботу ујутру смо ишли у теретану, зато што смо доручковали питу од мака, а и Пау и ја смо се осећали лоше и криво. После тога, ручали смо код куће, а увече смо отишли у Барселону, да посетимо сајам половних књига и сајам књига на каталонском. На крају смо купили три књиге: две за Пауа и једну за мене.

У недељу смо ишли на теретану ујутру, а после тога нас је покупио Хосе (муж Алекса) да идемо на ручак у јапански шведски сто. Није био најбољи доживљај, ресторан је постао доста лош откад је постао врло познат на Тиктоку. Врло се често дешавало да су заборавили јела која смо наручили, а јела која су нам стигла нису била најбољег квалитета. Највероватније се нећемо вратити, има много бољих шведских столова у Барселони.

После ручка, отишли смо да се нађемо са Хесусом и Маријом, пријатељима Пауа које нисмо видели два месеца. Није толико дуго, ако мислимо да пре тога нису видели један другог три године или дуже. Пили смо орћату и вратили смо се кући, где сам написао кратак текст за лекцију српског у уторак.

До виђења, Твитере

Драги читаоци, данас желим да вам кажем да сам одлучио да напустим Твитер.

Није била лака одлука, зато што сам тамо провео око 16 година, али сада је неподношљиво бити тамо. Откад је Илон Маск купио мрежу, постао је само извор лажи и фашизма.

На Твитеру сам доживео много, али најважније је да сам упознао много одличних људи. Тамо сам упознао много људи из Валенсије, неки су постали моји најбољи пријатељи. Такође сам много научио о ситуацији ЛГТБ+ особа и боље разумео људе.

Тешко ми је да се опростим од те друштвене мреже, али сваки дан је одвратније да читам било шта тамо. Зато је боље да одем. На срећу, имамо сада алтернативе.

Све има свој крај, ништа није вечито!

12. септембра, након празника

Драги моји, ове недеље сам срећан јер је био празник јуче. Био је национални дан Каталоније, а пошто нисмо морали да радимо, одморио сам се. Волео бих да сваке среде буде нерадни дан!

Наравно, мало сам учио српски. Мој циљ је да сваки дан учим барем 10-15 минута. Од сада па до дана испита морам да научим што више могу!

Забринут сам због испита, зато што ћу само имати једну прилику, а још увек нисам одлучио који ниво ћу полагати. Желим да се пријавим за највиши ниво који могу, али се плашим да ћу пасти ако лоше изаберем и покушам да полажем ниво за који нисам спреман.

Сада могу само да се трудим!