Рекапитулација 2025. године

Драги читаоци,

завршава се још једна година, па је време да се сетимо тога што се десило током године.

Година је почела са путовањем у Београд. Пау и ја смо провели четири дана у Београду, како бих полагао испит из српског језика. Било је одлично искуство, с једне стране јер сам положио испит, с друге стране због свих ствари које смо урадили: не само у Београду, где смо купили књиге и српску храну да их однесемо кући, и нашли се с друговима; и у Бечу, где нисмо били пре тога и мало смо се тамо шетали.

У марту смо провели неколико дана у Кадису, с Ракелом и Мартом, како бисмо посетили карневал. Боравили смо се у малој кући близу Конила, падало је много кише, али смо се лепо провели јер смо били с мојим сестрама.

У априлу смо имали овде Елоја, који је дошао у посету. Провели смо леп викенд, па је следећег дана остао јер се десио нестанак струје у целој Шпанији, па није имао воз да се врати у Валенсију.

У јуну нисмо знали шта да радимо за Светог Јована, не волимо да останемо овде јер су људи заиста досадни с пиротехником, па смо одлучили да посетимо моју сестру и Марту у Баракалду. Само смо били тамо три дана, доста је било да се одморимо и да се лепо проведемо. Поред тога, били смо на Паради Прајда. Затим је почело лето.

Лето смо лепо искористили. У јулу смо отпутовали у Андалузију: отпутовали смо у Севиљу, јер нисмо имали добре летове у Херес, па смо се нашли с Херманом. Скоро недељу дана смо провели у Кадису, где смо урадили много тога: отишли на ручак с Канделом и Марјом, на плажу с њима, на Ферију... били су лепи дани, након којих сам имао малу животну кризу.

На крају августа смо отпутовали у Берлин, како бисмо посетили фестивал Фолсом. То је био главни разлог, али смо искористили прилику да посетимо град, јер Пау већ дуго није био тамо.

У октубру смо прославили мој рођендан, па смо поново отпутовали у Баракалдо. Овај пут смо остали целу недељу дана. Посетили смо нова места, као што је Свети Јован Гастелугаћеа.

Новембар није почео добро. Пауов отац је умро на почетку месеца. Прославили смо Пауов рођендан како смо могли, а затим смо отпутовали у Кадис, јер смо били купили путовање пре неколико месеци. Провели смо недељу дана с мојом породицом.

А опет је дошао децембар, опет се завршава година. Децембар је био месец за дружење, нашли смо се с пријатељима и одржали смо божићне ручкове и вечере.

Надајмо се да следећа година буде боља.

Година кад сам изгубио пријатеља

Изгледа невероватно, али особа која ме је научила да је љубав слободна, да бити у пару не значи поседовати никога, и да љубав и секс нису иста ствар...

... сад није доступна јер је у вези с неким врло љубоморним.

То те наводи да размишљаш о границама, на то што неко може да прихвати или да не прихвати у свом животу, и на ствари које неко може жртвовати како не би био сам.

Овај пријатељ, мој бивши, с којим сам провео четири дивне године своје младости, и једна од особа коју сам највише волео и још увек волим, одлучио је да му више вреди да избрише из свог живота многе од својих мушких пријатеља.

Ова је година кад сам изгубио пријатеља. Али ме он није изгубио, а кад схвати грешку коју је починио, ја га нећу оставити самог.

Тужан дан као еврофан

Драги читаоци,

ако ме познајете, знате да сам еврофан. Био сам еврофан откад сам био дете. Са 10 година, 1995., први пут сам пратио такмичење Евровизије. Био сам одушевљен спектаклом, песмама, гласањем. Све ми се свидело.

Сваке године сам се узбуђивао кад је стизао мај, јер сам знао да ћу чути двадесет или више нових песама, од којих ће ми се неколико свидети. Кад сам добио интернет везу, моја је страст расла, јер сам могао да откријем песме пре фестивала и да комуницирам са другим еврофановима. На интернету смо градили заједницу еврофана.

Евровизија је постала мој главни хоби пре тридесет година. Слушам евровизијске песме током целе године, не само пре фестивала. Неке од мојих омиљених песама сазнао сам на овом фестивалу. И не могу заборавити, овај фестивал ми је омогућио да упознам нове језике. Евровизија ми је била улазна врата у српскохрватски језик.

Из тог разлога, данас ми је тужан дан. Нисам био срећан због свега што се догађало у задње време у вези с Евровизијом, заиста. Мислим да је велика срамота што се Израел такмичио у последње две године, све док је убијао неколико хиљада Палестинаца. Данас се одржавало гласање у ЕБУу да се одлучи да ли Израел може и даље учествовати. Испоставило се да је већина радиотелевизија задовољна тиме што Израел учествује док наставља да врши геноцид у Гази.

Барем сам срећан, чак и поносан, што су телевизије из Шпаније, Словеније, Холандије и Ирске одлучиле да се повуку. То јесте једина прикладна одлука и ја је подржавам.

Следећи фестивал нећу пратити. Немам ни вољу ни моралну способност да то урадим.

Зар ниси био љут са мном?

Имам помало тежак однос са љутњама. Одређено, са тим што се људи наљути на мене.

Није тако да мислим да све радим добро, грешим и није ми жао да то признајем. Нема везе с тим, нешто је везано за управљање емоцијама.

Током свог живота научио сам да љутња је губљење времена, енергије, емоција. Кад волиш некога, више је конструктивно сести и рећи: види, није ми се свидело ово, чинило је да се лоше осећам. Стога, ретко ћеш ме видети љутог. Могу бити узнемирен, наравно, али љут сам можда двапут годишње и можда претерујем.

(Ово је једна од мало позитивних ствари које сам научио у односу са својим бившим. Вежбао сам и развио стрпљење на надљудски начин).

Знам да сви ми имамо неразумни део у себи и да не треба да судим људе јер га имају. Али верујем да се може изабрати да се то има у обзир или не. Зато, ако разговарамо довољно, чућеш ме говорити да је љутња одлука.

Кад се неко наљути на мене, наљутим се и ја, јер се осећам кажњено и неправедно третирано. Зато што је та особа одлучила да ме казни. А то чини да, кад се неко наљути на мене, желим да га избацим из свог живота. То је мој нерационални део, који се трудим да не узмем у обзир.

Можда је то рефлекс тога што сам морао много ствари да решавам сам. Тешко је изгубити људе које волиш, али теже је осећати се неправдено кажњено. Већ сам стар за то.

И ја се трудим да активно размишљам о томе што људи понекад реагују нерационално, а трудим се да се не одвојим од те особе ако знам да ме воли и ја њу волим. Али и мене мало смета то што морам да рационализујем понашање друге особе, кад је оно резултат да није желела да рационализује.

Одатле потиче реченица с којом сам одрастао, коју је говорила моја мајка, коју су говориле и још говоре моје сестре, и која је толико експресивна колико је понекад (само понекад) неправедна.

Зар ниси био љут са мном?

Ова реченица изражава истовремено тугу, љутњу, али посебно и инат. Поред тога, тера другу особу да призна своје емоције. Спречава да се понаша као да се ништа није десило.

Желео бих да будем конструктивнији и да не прибегавам да изразим инат на тај начин. Можда би било добро чак и да не осећам тај инат. Међутим, кад ме третирају нерационално, дозвољавам се да се понашам помало нерационално.

Отуђење од ћирилице

Драги читаоци,

једна ствар која ми се свиђа о српском јесте да је језик са двaма писмима. Волим ћирилицу јер је лепо писмо и мени је егзотично, а волим и латиницу јер ми је лака и позната, али волим и могућност да користим писмо које ми прија у сваком тренутку.

Међутим, приметио сам да сам се мало отуђио од ћирилице. Навикао сам се толико на то што људи на интернету користе претежно латиницу, да се сад осећам чудно кад пишем ћирилицом на друштвеним мрежама или кад шаљем поруке пријатељима.

Зато мислим да сам донео добру одлуку кад сам почео да учим. Тад сам одлучио да радим све вежбе ћирилицом. Мој је списак вокабулара на ћирилици, овде на блогу пишем ћирилицом, моји речници и моје књиге граматике су на ћирилици. Тако не губим навику да читам и пишем ћирилицом, нити губим контакт с овим писмом. Иначе, све је на латиници: форуми, друштвене мреже, поруке, веб сајтови.

Можда је то тако јер тако ради свет. Ја само морам да се уклопим.

Дивулгација за људе који већ знају

Пре неки дан ми је пало на памет да могу покушати да преведем своју књигу, као вежбање српскохрватског. Било би вежбање за мене, али увек постоји могућност да је објасним, као што сам урадио с преведом на енглески (након што сам ангажовао лекторица, јер мој енглески очигледно није толико добар).

Добра страна је све што бих учио, о српскохрватском и о политичкој-економској терминологији у вези с комунизмом.

Међутим, могућност да је објасним представља за мене огромну моралну дилему. Како бих ширио комунизам некој публици (та која говори српскохрватски) која је већ доживела социјалистички систем?

А могли бисмо да уђемо у огромну и стерилну дебату о социјализму, о социјализму у Југославији, која би се завршила на разлозима зашто је нестала Југославија.

Знајући да у Југославији су живели четрдесет година социјализма, зар не би требало да имају довољно књига о социјализму за ширу публику? (Нисам могао да нађем ниједну, али треба да постоје). Шта би мој текст допринео што нису већ допринели други социјалистички аутори?

Дакле, за сада ћу радити превод за мене, док покушавам да донесем одлуку о објављивању. Могуће је да заборавим ову тему пре него што завршим превод.

Брза мисао

Није да не желим да учим за државни испит, али...

С једне стране, садржај за испит је невероватно досадан. Волео бих да учим нешто што ми се свиђа, нешто у чему уживам. На пример, сад кад сам се вратио из Берлина, добио сам жељу да побољшам свој немачки. Или да научим мало руског, или неки други језик, не знам. Само не толико закона и прописа.

С друге стране, сад мислим да је ово једини начин да се једног дана вратим у Кадис. То значи да би требало да учим. Сад би требало да учим, а не да овде пишем своје мисли.

Шта ћу. Претпостављам да ћу угасити рачунар.