Зар ниси био љут са мном?

Имам помало тежак однос са љутњама. Одређено, са тим што се људи наљути на мене.

Није тако да мислим да све радим добро, грешим и није ми жао да то признајем. Нема везе с тим, нешто је везано за управљање емоцијама.

Током свог живота научио сам да љутња је губљење времена, енергије, емоција. Кад волиш некога, више је конструктивно сести и рећи: види, није ми се свидело ово, чинило је да се лоше осећам. Стога, ретко ћеш ме видети љутог. Могу бити узнемирен, наравно, али љут сам можда двапут годишње и можда претерујем.

(Ово је једна од мало позитивних ствари које сам научио у односу са својим бившим. Вежбао сам и развио стрпљење на надљудски начин).

Знам да сви ми имамо неразумни део у себи и да не треба да судим људе јер га имају. Али верујем да се може изабрати да се то има у обзир или не. Зато, ако разговарамо довољно, чућеш ме говорити да је љутња одлука.

Кад се неко наљути на мене, наљутим се и ја, јер се осећам кажњено и неправедно третирано. Зато што је та особа одлучила да ме казни. А то чини да, кад се неко наљути на мене, желим да га избацим из свог живота. То је мој нерационални део, који се трудим да не узмем у обзир.

Можда је то рефлекс тога што сам морао много ствари да решавам сам. Тешко је изгубити људе које волиш, али теже је осећати се неправдено кажњено. Већ сам стар за то.

И ја се трудим да активно размишљам о томе што људи понекад реагују нерационално, а трудим се да се не одвојим од те особе ако знам да ме воли и ја њу волим. Али и мене мало смета то што морам да рационализујем понашање друге особе, кад је оно резултат да није желела да рационализује.

Одатле потиче реченица с којом сам одрастао, коју је говорила моја мајка, коју су говориле и још говоре моје сестре, и која је толико експресивна колико је понекад (само понекад) неправедна.

Зар ниси био љут са мном?

Ова реченица изражава истовремено тугу, љутњу, али посебно и инат. Поред тога, тера другу особу да призна своје емоције. Спречава да се понаша као да се ништа није десило.

Желео бих да будем конструктивнији и да не прибегавам да изразим инат на тај начин. Можда би било добро чак и да не осећам тај инат. Међутим, кад ме третирају нерационално, дозвољавам се да се понашам помало нерационално.

Отуђење од ћирилице

Драги читаоци,

једна ствар која ми се свиђа о српском јесте да је језик са двaма писмима. Волим ћирилицу јер је лепо писмо и мени је егзотично, а волим и латиницу јер ми је лака и позната, али волим и могућност да користим писмо које ми прија у сваком тренутку.

Међутим, приметио сам да сам се мало отуђио од ћирилице. Навикао сам се толико на то што људи на интернету користе претежно латиницу, да се сад осећам чудно кад пишем ћирилицом на друштвеним мрежама или кад шаљем поруке пријатељима.

Зато мислим да сам донео добру одлуку кад сам почео да учим. Тад сам одлучио да радим све вежбе ћирилицом. Мој је списак вокабулара на ћирилици, овде на блогу пишем ћирилицом, моји речници и моје књиге граматике су на ћирилици. Тако не губим навику да читам и пишем ћирилицом, нити губим контакт с овим писмом. Иначе, све је на латиници: форуми, друштвене мреже, поруке, веб сајтови.

Можда је то тако јер тако ради свет. Ја само морам да се уклопим.

Дивулгација за људе који већ знају

Пре неки дан ми је пало на памет да могу покушати да преведем своју књигу, као вежбање српскохрватског. Било би вежбање за мене, али увек постоји могућност да је објасним, као што сам урадио с преведом на енглески (након што сам ангажовао лекторица, јер мој енглески очигледно није толико добар).

Добра страна је све што бих учио, о српскохрватском и о политичкој-економској терминологији у вези с комунизмом.

Међутим, могућност да је објасним представља за мене огромну моралну дилему. Како бих ширио комунизам некој публици (та која говори српскохрватски) која је већ доживела социјалистички систем?

А могли бисмо да уђемо у огромну и стерилну дебату о социјализму, о социјализму у Југославији, која би се завршила на разлозима зашто је нестала Југославија.

Знајући да у Југославији су живели четрдесет година социјализма, зар не би требало да имају довољно књига о социјализму за ширу публику? (Нисам могао да нађем ниједну, али треба да постоје). Шта би мој текст допринео што нису већ допринели други социјалистички аутори?

Дакле, за сада ћу радити превод за мене, док покушавам да донесем одлуку о објављивању. Могуће је да заборавим ову тему пре него што завршим превод.

Брза мисао

Није да не желим да учим за државни испит, али...

С једне стране, садржај за испит је невероватно досадан. Волео бих да учим нешто што ми се свиђа, нешто у чему уживам. На пример, сад кад сам се вратио из Берлина, добио сам жељу да побољшам свој немачки. Или да научим мало руског, или неки други језик, не знам. Само не толико закона и прописа.

С друге стране, сад мислим да је ово једини начин да се једног дана вратим у Кадис. То значи да би требало да учим. Сад би требало да учим, а не да овде пишем своје мисли.

Шта ћу. Претпостављам да ћу угасити рачунар.

Промена смера

Да ли вам се не дешава да размишљате о томе како бисте променили свој живот, управо онда кад се најгоре осећате на послу?

Мислим да вам се то сигурно дешава, јер је логично. И мени се то догодило пре пар недеља.

Не знам ни како ни зашто, али сетио сам се нечега о чему сам размишљао откад сам био члан радног савета, кад сам радио у Севиљи. Можда је то било због разговора са пријатељима који раде у државној служби.

Реч је о томе да размишљам да бих желео да се пријавим за државни испит за инспекцију рада.

Много сам о томе размишљао последње две недеље. Тај испит је врло тежак. Сви који уче за њега кажу да је потребно осам сати учења дневно током две или три године. Ја немам толико времена, то није могуће. Имам посао и не могу без њега, имам ту ретку потребу да једем.

Информисао сам се и уверио да је испит заиста тежак. Треба савладати око 250 тема и положити ЧЕТИРИ теста, чак и један усмени.

Заиста мислим да је то тешко, али имам још једну могућност: да се пријавим за испит за субинспектора рада у области безбедности и здравља на раду. Тај испит је лакши, а након две године могу да се пријавим за испит за инспектора, то је рад који стварно волим. Пут ће бити дужи, али неће бити толико тежак, па могу да покушам док радим.

Већ сам се распитао о томе и вероватно ћу почети следећег месеца. Ако на крају не успем и одустанем, барем ћу покушати.

Кад рекламе нису за тебе

Сетио сам се рекламе El Corte Inglés-а о повратку у школу, коју су емитовали кад сам био дете, и која је имала песму која је говорила: "почињемо поново, опет имамо нове ципеле и књиге..."

А онда сам се питао шта то значи да имамо нове ципеле и књиге за школу, кад ја сам ишао с ципелама које сам већ имао, а књиге су биле већ коришћене, јер су нам их дали комшије или људи које смо познавали и више им нису требале.

Тад сам размишљао о томе како се нисам осећао позвано кад сам гледао рекламе на телевизији. Осећао сам отуђеност.

Ова отуђеност је била неке врсте. Прво је била отуђеност класе. Рекламе имају циљ да се обраћају људима који могу да плате те производе. Код куће смо увек били сиромашни. Живели смо од плате мог оца, а били смо седморо, и мада нисмо били потпуно сиромашни, нисмо никад могли да имамо никакав луксуз. Од 1993. године, кад су се моји родитељи развели, живели смо нас шесторо од алиментације коју је слао мој отац (у то време су моје најстарије сестре морале да траже послове да би могле да дају новац код куће). Средином 90их скоро сви су имали ауто, али ми нисмо. Нисмо имали ни нешто тако просто као видео-уређај.

 Друго отуђење је било географско. Огласи се праве у Мадриду за људе из Мадрида, снимљени су у Мадриду и спомињу места у Мадриду. Људи у огласима говоре како се говори у Мадриду. Већ знамо оно што се одувек дешавало: кад се на телевизији појави неко с другим акцентом, увек се карикира. Једини људи који су говорили исто као ја на телевизији (врло често с лажним акцентом) били су тамо с циљем да буду исмевани.

Треће отуђење је касније стигло, кад сам схватио ко сам. Треће отуђење је хетеронормативно. Огласи (данас нису сви огласи, али већина њих) се обраћају хетеросексуалцима. Озбиљнији огласи се обраћају хетеросексуалним паровима с децом (код куће више нисмо били традиционална породица, па се нисмо идентификовали). Младалачкији огласи су се обраћали хетеронормативним младићима: хетеро момцима с хетеро интересовањима и хетеро девојкама с њиховим хетеро интересовањима. Ниједан оглас није приказивао људе попут мене.

Претпостављам да су ова три фактора чинила да ме не интересује ниједан производ из огласа.

Na našem

Svestan sam kontroverzije koja postoji u vezi sa imenom jezika. Znam da mnogi ljudi govore o jeziku tako da izbegavaju da ga imenuju kao srpski, hrvatski, bosanski, srpskohrvatski... i da time sprečavaju da izazovu političku raspravu, pa ga nazivaju "naš jezik".

Imam razna mišljenja o tome, ali mi svakako nešto smeta, a to je kako se ja uklapam u tom obziru. Da li i ja mogu da kažem "naš jezik", ili ne smem? Moram li da kažem nešto drugo? Zašto?

Pročitao sam na Redditu da imigranti ne mogu da kažu "naš jezik", neki kažu "vaš jezik". Mogu da razumem da srpskohrvatski nije njihov maternji jezik. Međutim, ako uče ovaj jezik, ako komuniciraju na ovom jeziku, nije u pravu da je ovaj jezik takođe delimično njihov? Imigranti i ljudi koji su učili srpskohrvatski nikada neće moći da kažu da je njihov?

Meni deluje ovaj stav definitivno sektaško. Nećeš nikada biti jedan od nas. Deluje mi i nepravedno, jer imigrant neće nikad biti jedan od njih, ali neko čiji je maternji jezik srpski ili hrvatski, a živi negde drugde i govori samo engleski, sigurno će zauvek biti jedan od njih.

Ja se protivim tom stavu. Ako govorim na srpskom, ako koristim srpski da se slažem s ljudima, srpski je i moj jezik. Sve ostalo je nacionalizam i gatekeeping.