Зар ниси био љут са мном?

Имам помало тежак однос са љутњама. Одређено, са тим што се људи наљути на мене.

Није тако да мислим да све радим добро, грешим и није ми жао да то признајем. Нема везе с тим, нешто је везано за управљање емоцијама.

Током свог живота научио сам да љутња је губљење времена, енергије, емоција. Кад волиш некога, више је конструктивно сести и рећи: види, није ми се свидело ово, чинило је да се лоше осећам. Стога, ретко ћеш ме видети љутог. Могу бити узнемирен, наравно, али љут сам можда двапут годишње и можда претерујем.

(Ово је једна од мало позитивних ствари које сам научио у односу са својим бившим. Вежбао сам и развио стрпљење на надљудски начин).

Знам да сви ми имамо неразумни део у себи и да не треба да судим људе јер га имају. Али верујем да се може изабрати да се то има у обзир или не. Зато, ако разговарамо довољно, чућеш ме говорити да је љутња одлука.

Кад се неко наљути на мене, наљутим се и ја, јер се осећам кажњено и неправедно третирано. Зато што је та особа одлучила да ме казни. А то чини да, кад се неко наљути на мене, желим да га избацим из свог живота. То је мој нерационални део, који се трудим да не узмем у обзир.

Можда је то рефлекс тога што сам морао много ствари да решавам сам. Тешко је изгубити људе које волиш, али теже је осећати се неправдено кажњено. Већ сам стар за то.

И ја се трудим да активно размишљам о томе што људи понекад реагују нерационално, а трудим се да се не одвојим од те особе ако знам да ме воли и ја њу волим. Али и мене мало смета то што морам да рационализујем понашање друге особе, кад је оно резултат да није желела да рационализује.

Одатле потиче реченица с којом сам одрастао, коју је говорила моја мајка, коју су говориле и још говоре моје сестре, и која је толико експресивна колико је понекад (само понекад) неправедна.

Зар ниси био љут са мном?

Ова реченица изражава истовремено тугу, љутњу, али посебно и инат. Поред тога, тера другу особу да призна своје емоције. Спречава да се понаша као да се ништа није десило.

Желео бих да будем конструктивнији и да не прибегавам да изразим инат на тај начин. Можда би било добро чак и да не осећам тај инат. Међутим, кад ме третирају нерационално, дозвољавам се да се понашам помало нерационално.

Отуђење од ћирилице

Драги читаоци,

једна ствар која ми се свиђа о српском јесте да је језик са двaма писмима. Волим ћирилицу јер је лепо писмо и мени је егзотично, а волим и латиницу јер ми је лака и позната, али волим и могућност да користим писмо које ми прија у сваком тренутку.

Међутим, приметио сам да сам се мало отуђио од ћирилице. Навикао сам се толико на то што људи на интернету користе претежно латиницу, да се сад осећам чудно кад пишем ћирилицом на друштвеним мрежама или кад шаљем поруке пријатељима.

Зато мислим да сам донео добру одлуку кад сам почео да учим. Тад сам одлучио да радим све вежбе ћирилицом. Мој је списак вокабулара на ћирилици, овде на блогу пишем ћирилицом, моји речници и моје књиге граматике су на ћирилици. Тако не губим навику да читам и пишем ћирилицом, нити губим контакт с овим писмом. Иначе, све је на латиници: форуми, друштвене мреже, поруке, веб сајтови.

Можда је то тако јер тако ради свет. Ја само морам да се уклопим.

Дивулгација за људе који већ знају

Пре неки дан ми је пало на памет да могу покушати да преведем своју књигу, као вежбање српскохрватског. Било би вежбање за мене, али увек постоји могућност да је објасним, као што сам урадио с преведом на енглески (након што сам ангажовао лекторица, јер мој енглески очигледно није толико добар).

Добра страна је све што бих учио, о српскохрватском и о политичкој-економској терминологији у вези с комунизмом.

Међутим, могућност да је објасним представља за мене огромну моралну дилему. Како бих ширио комунизам некој публици (та која говори српскохрватски) која је већ доживела социјалистички систем?

А могли бисмо да уђемо у огромну и стерилну дебату о социјализму, о социјализму у Југославији, која би се завршила на разлозима зашто је нестала Југославија.

Знајући да у Југославији су живели четрдесет година социјализма, зар не би требало да имају довољно књига о социјализму за ширу публику? (Нисам могао да нађем ниједну, али треба да постоје). Шта би мој текст допринео што нису већ допринели други социјалистички аутори?

Дакле, за сада ћу радити превод за мене, док покушавам да донесем одлуку о објављивању. Могуће је да заборавим ову тему пре него што завршим превод.

Брза мисао

Није да не желим да учим за државни испит, али...

С једне стране, садржај за испит је невероватно досадан. Волео бих да учим нешто што ми се свиђа, нешто у чему уживам. На пример, сад кад сам се вратио из Берлина, добио сам жељу да побољшам свој немачки. Или да научим мало руског, или неки други језик, не знам. Само не толико закона и прописа.

С друге стране, сад мислим да је ово једини начин да се једног дана вратим у Кадис. То значи да би требало да учим. Сад би требало да учим, а не да овде пишем своје мисли.

Шта ћу. Претпостављам да ћу угасити рачунар.

Промена смера

Да ли вам се не дешава да размишљате о томе како бисте променили свој живот, управо онда кад се најгоре осећате на послу?

Мислим да вам се то сигурно дешава, јер је логично. И мени се то догодило пре пар недеља.

Не знам ни како ни зашто, али сетио сам се нечега о чему сам размишљао откад сам био члан радног савета, кад сам радио у Севиљи. Можда је то било због разговора са пријатељима који раде у државној служби.

Реч је о томе да размишљам да бих желео да се пријавим за државни испит за инспекцију рада.

Много сам о томе размишљао последње две недеље. Тај испит је врло тежак. Сви који уче за њега кажу да је потребно осам сати учења дневно током две или три године. Ја немам толико времена, то није могуће. Имам посао и не могу без њега, имам ту ретку потребу да једем.

Информисао сам се и уверио да је испит заиста тежак. Треба савладати око 250 тема и положити ЧЕТИРИ теста, чак и један усмени.

Заиста мислим да је то тешко, али имам још једну могућност: да се пријавим за испит за субинспектора рада у области безбедности и здравља на раду. Тај испит је лакши, а након две године могу да се пријавим за испит за инспектора, то је рад који стварно волим. Пут ће бити дужи, али неће бити толико тежак, па могу да покушам док радим.

Већ сам се распитао о томе и вероватно ћу почети следећег месеца. Ако на крају не успем и одустанем, барем ћу покушати.

Кад рекламе нису за тебе

Сетио сам се рекламе El Corte Inglés-а о повратку у школу, коју су емитовали кад сам био дете, и која је имала песму која је говорила: "почињемо поново, опет имамо нове ципеле и књиге..."

А онда сам се питао шта то значи да имамо нове ципеле и књиге за школу, кад ја сам ишао с ципелама које сам већ имао, а књиге су биле већ коришћене, јер су нам их дали комшије или људи које смо познавали и више им нису требале.

Тад сам размишљао о томе како се нисам осећао позвано кад сам гледао рекламе на телевизији. Осећао сам отуђеност.

Ова отуђеност је била неке врсте. Прво је била отуђеност класе. Рекламе имају циљ да се обраћају људима који могу да плате те производе. Код куће смо увек били сиромашни. Живели смо од плате мог оца, а били смо седморо, и мада нисмо били потпуно сиромашни, нисмо никад могли да имамо никакав луксуз. Од 1993. године, кад су се моји родитељи развели, живели смо нас шесторо од алиментације коју је слао мој отац (у то време су моје најстарије сестре морале да траже послове да би могле да дају новац код куће). Средином 90их скоро сви су имали ауто, али ми нисмо. Нисмо имали ни нешто тако просто као видео-уређај.

 Друго отуђење је било географско. Огласи се праве у Мадриду за људе из Мадрида, снимљени су у Мадриду и спомињу места у Мадриду. Људи у огласима говоре како се говори у Мадриду. Већ знамо оно што се одувек дешавало: кад се на телевизији појави неко с другим акцентом, увек се карикира. Једини људи који су говорили исто као ја на телевизији (врло често с лажним акцентом) били су тамо с циљем да буду исмевани.

Треће отуђење је касније стигло, кад сам схватио ко сам. Треће отуђење је хетеронормативно. Огласи (данас нису сви огласи, али већина њих) се обраћају хетеросексуалцима. Озбиљнији огласи се обраћају хетеросексуалним паровима с децом (код куће више нисмо били традиционална породица, па се нисмо идентификовали). Младалачкији огласи су се обраћали хетеронормативним младићима: хетеро момцима с хетеро интересовањима и хетеро девојкама с њиховим хетеро интересовањима. Ниједан оглас није приказивао људе попут мене.

Претпостављам да су ова три фактора чинила да ме не интересује ниједан производ из огласа.

Na našem

Svestan sam kontroverzije koja postoji u vezi sa imenom jezika. Znam da mnogi ljudi govore o jeziku tako da izbegavaju da ga imenuju kao srpski, hrvatski, bosanski, srpskohrvatski... i da time sprečavaju da izazovu političku raspravu, pa ga nazivaju "naš jezik".

Imam razna mišljenja o tome, ali mi svakako nešto smeta, a to je kako se ja uklapam u tom obziru. Da li i ja mogu da kažem "naš jezik", ili ne smem? Moram li da kažem nešto drugo? Zašto?

Pročitao sam na Redditu da imigranti ne mogu da kažu "naš jezik", neki kažu "vaš jezik". Mogu da razumem da srpskohrvatski nije njihov maternji jezik. Međutim, ako uče ovaj jezik, ako komuniciraju na ovom jeziku, nije u pravu da je ovaj jezik takođe delimično njihov? Imigranti i ljudi koji su učili srpskohrvatski nikada neće moći da kažu da je njihov?

Meni deluje ovaj stav definitivno sektaško. Nećeš nikada biti jedan od nas. Deluje mi i nepravedno, jer imigrant neće nikad biti jedan od njih, ali neko čiji je maternji jezik srpski ili hrvatski, a živi negde drugde i govori samo engleski, sigurno će zauvek biti jedan od njih.

Ja se protivim tom stavu. Ako govorim na srpskom, ako koristim srpski da se slažem s ljudima, srpski je i moj jezik. Sve ostalo je nacionalizam i gatekeeping.

Сећања и кајања

Јуче смо се вратили са одмора. Седам дана смо провели посећујући моју породицу у Кадису.

Ово није ништа нарочито, ако узмемо у обзир да идемо два-три пута годишње и тамо проводимо тамо неколико дана.

Међутим, овог пута ме је ударило другачије. Овај одмор је био другачији. Имам утисак да сам највише осетио живот који не живим.

С једне стране, то што смо морали да летимо у Севиљу, а не у Херес, омогућило је да посетимо Севиљу и кад смо стигли и кад смо се враћали. Ретко говорим о овоме, али Севиља је још увек град у којем сам највише свој, где сам највише био свој, и где бих обожавао да се вратим. Из Кадиса сам јер сам тамо рођен и одрастао, али сам из Севиље јер сам тамо живео тринаест година и тамо постао одрасла особа.

И зато што превише често мислим да никада нисам смео да одем одатле, да сам морао да наставим да тражим посао тамо.

С друге стране, током времена које смо провели у Кадису, урадили смо више ствари које сам радио кад сам тамо живео. Посетио сам школу језика, иако је то било само да бих покупио диплому (коју на крају нисам добио, испричаћу вам ту причу). Отишли смо на плажу Кампосота, која је моја омиљена, а прошле године нисмо могли да одемо јер није била у добром стању. Отишли смо у Ферију Острва, после толико година током којих је нисам посећивао. Иако нисам највећи љубитељ Ферије, волим да одем, да се тамо прошетам, да тамо вечерам...

А посебно сам провео време с породицом: са својим сестрама, сестричином и сестрићем.

Једна мојих највећих траума је tempus fugit. Схватање да време лети и не враћа се, да никада нећемо бити млађи него што смо сада.

А сада ми је жао што нисам провео више времена са сестрићима док сам живео у Севиљи и што не могу то да радим сада јер живим у Барселони. Зато морам да искористим време када сам с породицом.

Такође, много размишљам о томе шта радим са својим животом, зашто сам у Барселони, зашто сам донео одлуке које су ме довеле да будем овде, и да ли би било боље да сам донео друге одлуке.

Због свега овога, данашњи дан је тежак, веома тежак. Претпостављам да ће проћи.

Лето и језици

Драги читаоци,

опет је лето. То значи да се враћају многе ствари: врућина, зној, плажа,... и, наводно, моја жеља да научим кинески. Или јапански, или друге језике.

Први пут сам размишљао о учењу кинеског прошле године. Два моја пријатеља су одлучила да се упишу на курсеве кинеског: један у Званичну Школу Језика (ЕОИ), други преко шпанског даљинског универзитета (УНЕД). То ме је учинило радозналим: преузео сам апликације за учење кинеског, па чак купио књигу за почетнике. Ево је, стоји на полици.

Заправо сам неколико недеља вежбао апликацијама. Чак сам научио отприлике 30 или 40 знакова, можда више. Међутим, не знам шта је било, али престао сам да вежбам и учим. Осим тога, у септембру сам сазнао кад ће бити званични испит из српског, који ми је био приоритет. Напустио сам кинески и нисам више гледао назад.

До сада. Не знам да ли је до лета, да ли је до наших посета кинеским ресторанима или до тога што су моји пријатељи завршили курсеве, али сад ми се поново учи книески. Још увек не знам да ли ћу имати дисциплину или довољно воље да озбиљно учим, али волео бих да учим бар нешто. Питам се и о језику да изаберем, јер желим да учим мало кинески, али и мало руски, јапански, баскијски...

Приоритет је, остаје и остаће српски, али можда могу да издвојим мало времена и за друге језике... 

Најчуднија веза коју сам икад имао

Читао сам неког психолога како пише да смо ми гејеви толико навикли на маргинализацију и напуштање, да се закачимо за првог човека који нас слуша.

Привремено ми се то десило 2008. са човеком који ће бити најчуднија особа са којом сам имао икакву везу.

У марту 2008. мој живот је био чудан. Мењао се, а ја нисам био потпуно спреман. Имао сам 23 године, и кратко пре тога почео сам да радим у ЕАДСу (Ербас), добио сам возачку дозволу и купио полован ауто. У слободно време сам се бавио истим стварима: аеробиком у теретани увече, и немачким у школи језика (био сам у 5. разреду), али нисам имао друштвени живот, сем онлајн. Моји тадашњи пријатељи су били онлајн.

А онлајн сам упознао овог човека, рецимо да се звао Ф. Ф је имао 31 годину, живео је у Мадриду. Упознали смо се на вебсајту за геј људе, разменили смо Месенџер-адресе и разговарали неколико дана, такви разговори који трају до ноћи. Дакле, после неколико дана, предложио ми је: зашто не дођеш у Мадрид за викенд?

Пред првим човеком који ме је слушао годинама, ја сам очигледнао рекао да важи. Тада сам већ радио, имао сам мало новца (није било много, зарађивао сам 500 евра месечно), а однос између Сан Фернанда и Мадрида био је јефтин (повратна карта је коштала 30 евра, иако је пут трајао осам сати аутобусом).

Не могу да се сетим детаља о томе шта смо урадили тог викенда и другог који сам тамо провео. Али се сећам Ф-а.

Ф није био посебно згодан. Рецимо да је његова снага било интересовање које је показивао. Све га је занимало, чак и најмања глупост коју сам могао рећи.

Међутим, све о њему било је тајанствено. Никад нисам знао који је био његов посао, или од чега је живео. Ако је био запослен, није радио 8 сати дневно, то знам, јер је имао пуно слободног времена. Само знам да му ништа није фалило. (У својој соби имао је ајПод тач, купљен пре 2 недеље, још у пластици; није га занимао, јер је могао да купи новији - и купио га је кад сам био тамо).

Говорио је да је Исланђанин, што сам сматрао врло егзотичним, а мене је он занимао због језика и културе - знате ме већ. Говорио је шпански превише добро да би био из Исланда; заправо бих ја рекао да је из Мадрида. Питао сам га пар пута о сумњама око исландског језика (пре тога сам био научио пар ствари из књиге), али није знао одговор. Нема везе -мислио сам-, многи матерњих говорници не знају како њихов језик функционише, иако он није рекао ниједну реченицу на исландском.

У питању је то што нисам могао да сазнам ништа више о њему у два викенда који сам провео с њим. Нити о његовој породици, нити о његовим пријатељима. Једино што сам сазнао било је то што је његова мајка била пензионерка која живи у Алмерији. Нисам ни видео његове цимере, јер смо улазили и излазили тамо где нису могли да нас виде.

Међутим, као што кажемо на шпанском, лажи имају кратке ноге. Политички нисмо имали ништа заједничко; иако се стидео да то призна, био је десничар. Рекао ми је да нише био члан никакве странке, али једном кад смо били у кафићу, отворио је новчаник и видео сам карту ПП-а. Тад сам се наљутио, сад бих га само сматрао патетичним.

Друга лаж. можда најапсурднија, била је његов идентитет. Иако се трудио да ја не могу нигде видети његово име, кад је био са мном отворио је лаптоп и ушао на вебсајт ФНАК-а, да резервише нови ајПод тач. На углу се појавило корисничко име. Његово је било врло шпанско име, са два врло шпанска презимена. Био је Ф, наравно, али не написано на исландском, него на шпанском.

Након тог другог викенда није више имао интересовања за мене. Није био гостинг како бисмо данас говорили, јер је одговорио на моје поруке, али касно и без воље. Очигледно, и моје интересовање је нестало.

(Зашто је мене и даље интересовао? Људи... као што сам рекао, био је први мушкарац који ме је слушао годинама.

У перспективи, закључак до којег сам дошао јесте да је имао неки проблем са својим идентитетом и требало му је да измисли други да буде занимљивији, не само за друге, него за себе.

Ево приче. Поука? Нема. Могао бих вам рећи да волите себе и не допустите да вас варају; али ако вам се деси, то јесте јер немају искуства да то спречите.

Као епилог: поново сам га срео после неких година на геј вебсајту. Тад сам имао 31 годину, а он 32. Чудан је случај где се разлика у годинама смањује. Рачунам да сад, кад имам 40 година, он треба да има 35.

Maline za Novogodišnju noć

(Ovo je prevod mog blog članka sa španskog)

S vremena na vreme kupujemo maline. Ove nedelje videli smo ih u Lidlu, pa smo ih kupili, izgledale su odlično.

Za mene su maline voće Novogodišnje noći, jer u mojoj porodici postoji priča koja čini da ih tako označavam.

30. decembra 2011., moja majka je iz razloga primljena u bolnicu. Svake godine smo do tada proveli Novogodišnju noć kod nje i jeli grožđe (kao što je tradicija u Španiji), ali one godine ne bi bilo tako.

U pitanju je to što neočekivano primanje moje majke u bolnicu promenilo nam je planove. Zbog toga smo se u noći 31. decembra našli kod moje sestre (koja je živela blizu bolnice). Nismo ni pripremili Novogodišnju večeru, kupili smo sendviče u maloj prodavnici pored bolnice. Naravno, nismo imali ni grožđe. Najsličnije što je moja sestra imala da nam ponudi bile su maline koje je kupila nekoliko dana ranije, da bi spremila tortu njima.

Eno nas četvoro, tri moje sestre i mene, ispred televizije, sa tanjirom na kojem je bilo dvanaest malina, spremni da ih pojedemo uz dvanaest zvona.

Zvona su počela, a moje sestre su jele samo po jednu malinu, jer su im bile previše kisele, pa nisu mogle da nastave. Ja sam pojeo svih dvanaest malina, jer mi se kiseo ukus voća uopšte sviđa. Zato sam ušao u 2012. godinu uz dvanaest malina.

Moja majka je konačno umrla za vreme ručka sutradan, 1. januara.

Zato su maline za mene voće Novogodišnje noći. Kada ih jedem, ne sećam se smrti svoje majke kao tragedije. Naprotiv, čini da se setim toga kako smo se smejali moje sestre i ja tokom zvona, u toj improvizovanoj novogodišnjoj noći zbog okolnosti koje su nas nadesile.

Nisu moje omiljeno voće, ali obožavam maline.

Први пут у Бечу

Могао бих да опишем свој однос према немачком језику као љубав-мржња, али није тачно ни љубав ни мржња. Након толико година и толико искустава с њим, сад је језик који ми је породичан, као домаћи. Провео сам више од пола живота у вези с њим, почео сам да га учим са 15 година, а сад имам 40. Нисам га све време учио, али повремено читам ствари на немачком, кад наиђем на њих на друштвеним мрежама, на пример. Стигао сам до тачке где разумем 90% тога што чујем и читам. С друге стране, нисам способан да га течно говорим, а желео бих да освежим своје умеће на немачком, али нисам толико мотивисан да се трудим. Више није мој омиљени језик као што је био у мојој младости.

У питању је то што је, барем по мом искуству, предавање немачког језика екстремно центрирано у Немачкој. Можете мислити да је ово логично, а увек постоји бројни аргумент: 80% говорника немачког језика живи у Немачкој. Оно што није толико логично јесте да никад не чујеш ништа о осталим варијететима језика. Мени се чак десило да ми је учитељ исправио употребу глагола која је обична на југу Немачке, чак је и званична у аустријском стандарду, само зато што није званична на Немачкој. Такве су ствари.

(За оне које то занима: ради се о употреби глагола sein за перфекат глагола stehen, liegen и sitzen. Можете рећи, а зашто то тако кажеш а не глаголом haben, како се свиђа учитељима? Прво, јер је мени логичније, а друго, јер сам то тако научио док сам био Ерасмус студент на југу Немачке).

Могу да додам, кад сам био у Немачкој и тамо учио немачки, врло ретко су спомињали Аустрију или Швајцарску (Белгија не пада никоме на памет).

Последица свега овога је: иако сам увек био радознао за Аустрију, моје знање о Аустрији и њеном главном граду Бечу увек је било недовољно. Заправо, мој утисак је био да је Беч сладак и мали главни град мале земље без претензија, нешто попут Брисела или Даблина.

Мој утисак је почео да се мења кад сам почео да учим српскохрватски, а пре свега, кад сам био у Бечу неколико сата у јануару, на путу до Београда. Време је било довољно да Пау и ја стигнемо од аеродрома до центра, да се мало прошетамо и ручамо.

Док смо били тамо, схватио сам да је град пун себе. Мало смо се шетали, а било нам је јасно колико је важан био град, историјски. Знам, то је мало очигледно кад знаш недавну европску историју, али мени је било шокантно јер нисам очекивао да је то још увек тако видљиво. Осећао сам се као да бих сваког часа срео Сиси Царицу.

Бечка Опера

Као што сам рекао, мој утисак се такође променио захваљујући мом учењу српскохрватског. Није могуће учити језик без везе са културом у којој се говори. Мене је увек занимало све што се односи на Југославију и балканску културу. Наравно, то значи да не можеш избегавати да сазнаш шта мисле о комшијама који су историјски имали најевћи утицај: Турци (због Османског Царства) и Аустријанци (због Аустроугарске).

Још данас, однос међу народима бивше Југославије и Аустријом огроман је. Количина људи са Балкана која живи у Бечу је превелика (док смо били у Бечу, само неколико сата, чули смо како говоре српскохрватски врло често), а већина њих који не живе тамо посетила је Беч бар једном. Постоје бројни дневни летови између Беча и Београда, као и редовне аутобуске линије. Између Беча и Загреба је чак и лакше, има неколико дневних возова.

Међутим, огроман однос не значи добар однос. Мишљење о Аустрији међу људима са Балкана веома је разноврсно, али прилично је негативно: у колективној свести још увек је тежак улог Аустрије као империјалистичке силе, до пре мало више од века. Ово се не побољшава ако узмемо у обзир да Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци у Аустрији немају најбољу репутацију, јер су сиромашни имигранти, а често их Аустријанци гледају с висине. Стога, ако се распитујеш међу људима са Балкана, лако је да пронађеш некога ко критикује Аустрију и Аустријанце, понекад на нездрав начин.

Ипак, Беч је град у који бих желео да се вратим, овај пут знајући шта ћу тамо наћи. Може бити и прилика да се помирим с немачким језиком.

Нестанак струје у Шпанији

Прошлог понедељка, десио се нестанак струје у Шпанији и Португалији. Ја сам то доживео код куће, док сам радио. У пола један сам чуо како је осигурач скочио и струја нестала. То ми није деловао толико чудно, пошто се дешава мање-више редовно, кад неки уређај има проблем. Ништа посебно.

Међутим, кад сам стигао уз осигурач и поново сам га укључио, струја се није вратила. Тад сам помислио да нешто није у реду у кући, да се нешто сломило. Послао сам Пауу поруку, рекао да је струја нестала, па је одговорио да је нестала и тамо где он ради. Кад сам јавио пријатељу који живи у Барселони у групском чету, одговорила је пријатељица која живи у Мадриду да ни она није имала струју. Онда сам сазнао да је проблем био врло озбиљан и широк.

На почетку сам био уплашен, али сам се мало касније сетио да имам мали радио на батерије. Кад сам почео да слушам радио, смирио сам се, било је као да више нисам сам. Осим тога, рекли су да северна подручја су почела да добијају струју, то су биле добре вести.

На крају крајева, у уторак ујутру сви су поново имали струју. Онда се није знало зашто се све десило; било је неколико теорија завере. Неки су рекли да је био напад из Русије, или из Израела. Други су рекли да је Илон Маск пре неколико месеци упозорио да нема енергије за све јер вештачка интелигенција захтева много енергије, и да ће бити потребно трпети нестанке струје. Други су се сетили да је Урсула фон дер Лајен недавно рекла да треба да купимо комплет за преживљавање за случај да почне рат, и деловало је као да су нас ставили на тест.

После неколико дана, стручњаци су се појавили на медијима да дају своје закључке. Наводно је проблем био у управљењу обновљиве енергије. Уопште, производња струје треба да се уради у истим бројевима као потрошња енергије. Иначе, фреквенција ће се променити и неће више имати исправну вредност да се користи. Дешава се да много соларних инсталација у Шпанији имају више од десет година, а немају прекидаче које регулишу рад соларних панела. Ови прекидачи су потребни да би било могуће искључити ове панеле кад не треба њихове енергије, јер тренутна потрошња није толико висока. У понедељак се то десило; из тог разлога, много делова мреже искључило се за безбедност.

Након овога, производња струје је поново почела, али ових дана имамо више производње из газа него из обновљивих извора, јер су термалне електране лакше да се регулишу. Планира се да се уводи више обновљиве енергије мало помало.

Посета у прошлост кроз писма

Драги читаоци,

провео сам целу прошлу недељу у Кадису са породицом. Био је карневал, фестивал који је тамо врло важан. Осим тога, искористио сам прилику да се одморим од посла.

Случајно, у задњи дан сам био са сестром да заједно прегледамо писма која је наш отац слао нашој мајци и која је она сачувала.

Мој отац је врло често путовао због посла. Почео је да пише писма кад је био у војном року, 1968.-70., али има и писама из времена кад је радио као електричар за Абенгоу по Андалузији, а у бродовима по Америци.

Нисмо имали времена да их све гледамо, јер их има много. Осим тога, нису била по реду; желимо да их средимо и прочитамо, а ја желим да их скенирам.

Писма која смо прочитали изазвала су осећаје које нисам очекивао. На почетку сам се осећао чудно јер смо читали интимна писма, то јест, нису била написана да их други људи читају. Ставио сам тај осећај на страну, па сам открио причу између својих родитеља. Наравно, знам да су моји родитељи били млади, али је типична ствар коју не очекујеш док је не сретнеш: пар деце, она са 15 и он са 19 година, који се шаљу писма да се кажу колико се недостају, колико се воле и колико се брину зато што је она остала трудна.

Било је узбудљиво, а сад једва чекам да поново путујем код сестре (вероватно лети) да наставимо да читамо.

PZE 25: Moje mišlenje o pesmama

Dragi čitaoci,

evo mog dugo čekanog mišljenja (hahaha) o pesmama sa takmičenja PZE 2025.

Za razliku od Dore, ovde su sve pesme na srpskom, to znači da ne mogu ignorisati pesme na engleskom kao što sam uradio za Doru. Zbog toga ću samo komentarisati te pesme koje mi se najviše sviđaju.

PRVO POLUFINALE

Bojana x David - Šesto čulo: na današnji dan mogu da kažem da je ova pesma moja omiljena. Ima sve: ima dobar ritam, dobru muziku, dobre glasove. Osim toga, kompozitor je Boris Subotić, koji mi se mnogo sviđa. Nažalost, mislim da nema mnogo šansa za pobedu, ali ko zna. Barem može dobiti dobar plasman.

Nataša Kojić - Up and down: gore dole, gore dole. Tekst mi deluje pomalo slabo, ali je muzika dobra i raspoložena.

Ana & the Changes - Brinem: mračna, vrlo mračna pesma. Na početku sam primetio da je muzika tužna, zatim mi je drug rekao da je tekst super, pa sam ga pročitao... odličan tekst. Savršena pesma za vreme kad se osećaš tužno.

Iskaz - Trendseter: interesantna, zabavna, kul pesma. Nisam veliki fan ska žanra, ali mi se s vremena na vreme sviđa neka pesma, a ova je sjajna.

Harem Girls - Aladin: moram da podržim prve dreg takmičare na PZEu. Ali nije tako zbog toga, i pesma je okej, glasovi zvuče dobro, jedva čekam da vidim kako izgleda nastup.

Biber - Da mi se vratiš: jedna od mnogih koje zvuče staromodno. To nije posebno loše, u slučaju ove pesme mislim na dobar etno-rok iz 90ih. Sviđa mi se.

Mila - Gaia: i ovu smatram mrečnom, ima nešto što me uznemirava. Ne znam šta je. Uprkos toga, sviđa mi se dosta. Ugasi mrak, ugasi mrak.

Anton - U grad: ako Biberova pesma zvuči kao da je iz 90ih, Antonova zvuči bez sumnje iz 80ih. Nije moja omiljena, ali mogu da uživam u njoj.

DRUGO POLUFINALE

Ivana Štrbac - La la la: ima vrlo dobru muziku koja je dosta zarazna. Ni ova nije među mojim omiljenim ali mislim da je vrlo dobra i može da ima mnogo uspeha na medijima.

Tam - Durum durum: mislim da je ova pesma od koje sam najviše očekivao. Nije toliko da sam fan nje, ali poznajem druge njene pesme i mislim da su dobre. Nije me razočarala, odlična je pesma iako nije sada moja omiljena.

Ohajo - Mama: ovaj mračni rok-vajb mi se mnogo sviđa. Podseća me na dobar pop-rok pre dvadeset godina.

AltCtrl - Mamurna jutra: druga rok pesma koja mislim da je sjajna. Sviđa mi se mnogo više od pesme koju su svirali pre dveju godina.

Pesme za Doru 2025

Dragi čitaoci! Pre otprilike dve nedelje objavljene su pesme za Doru 2025. Nisam ih mnogo slušao, ali kao i prošle godine, imam svoje omiljene.

Oceniću samo pesme koji su na hrvatskom, jer me ne zanimaju pesme na engleskom ili francuskom (da, ove godine ima jedna na francuskom!).

Fenksta - Ekstra: rep nije moj stil muzike, ali mi se ova pesma pomalo sviđa jer nisam navikao da čujem rep na hrvatskom, a ova pesma je lako razumljiva. Osim toga, tekst je prilično dobar i optimističan, što me raduje.

Irma - Enigma: korektna pesma, ali mi je pomalo dosadna. Možda će postati zanimljivija nakon više slušanja, ko zna.

IVXN - Monopol: kad sam prvi put poslušao sve pesme, ova mi se najviše svidela. Sada je ne volim toliko jer mi zvuči jednostavno i pomalo staro; ponekad me podseća na Mariju Magdalenu. Ipak, još uvek je imam među omiljenim.

Laurakojapjeva - NPC: neposredan hit! Pesma je zarazna, ritmična, ima sve što je potrebno za uspeh! Međutim, ne bi bila moj prvi izbor za pobedu.

Luka Nizetić - Južina: veoma interesantna pesma! Trenutno je moj favorit. Zvuči dobro, vrlo balkanski (moj je muž rekao da bi je on diskvalifikovao jer zvuči previše balkanski hahaha). Mislim da bi mogla da osvoji mnogo bodova iz susednih zemalja.

Marin Jurić-Čivro - Gorjelo je: meni zvuči kao stara rock pesma. To znači da mi se ne sviđa. Nemam ništa više da dodam.

Marko Skugor - Šta da Boga molim ja: lagana pesma, peva je običan čovek. Meni ne ostavlja poseban utisak. Pominjanje Boga mi se ne dopada.

Natalli - Dom si srcu mom: pesma me ne uzbuđuje, ali Natallin prelep glas je definitivno jaka tačka.

Nipplepeople - Znak: pravi grower! Prvi put mi se ne svidela mnogo, ali s vremenom je postala jedna mojih favorita. Jeste 100% stil nipplepeople-a.

Ogenj - Daj, daj: muzika nije moj stil, samo mi je interesantno to što pevaju na kajkavskom, jer zvuči neobično, kao da pevaju na slovenačkom.

Teenah - Aurora: lagana i mirna pesma, mnogo eterična. Podseća me na muziku iz 90ih, kad su bile u modi keltske pesme, Enya i sve ono.

Petar Brkljačić - Kraj: možda zato što je na kraju spiska, nisam obratio toliko pažnje na nju, ali zvuči interesantno, a muzika je bogata.

Swingers - Ful kul: Šta je to a zašto je na Dori???

Моји српски речници

Драги читаоци, ево приче о мојим српским речницима.

Први пут када сам био у Београду, говорио сам само мало српски. Могао сам да водим једноставне разговоре, али само то. Зато сам желео да нађем основни речник. Међутим, желео сам да купим једнојезични речник, па сам тражио неку врсту "школског" речника.

Кад смо обишли скоро све књижаре у центру Београда, у књижари Александар Белић кратко смо разговарали са продавачицом, а она нам је рекла да такви школски речници не постоје. За српски постоји само велики речник, који нам је показала. Осим њега, постоји и старији речник у шест томова, који је направљен у време Југославије и обухвата речи целог српскохрватског језика.

Речник који нам је показала био је превелики, много већи од онога што сам желео да купим.

Међутим, разговарао сам с Пауом о томе, размислио и одлучио да га купим. С једне стране, нема ништа мање; с друге стране, свакако је користан, а биће још кориснији како будем даље учио. Купио сам речник и однео га у Барселону.

Није само велики, јесте и тежак

Два месеца касније, када сам желео да потражим реч "кило" у речнику, приметио сам да речник има грешку у издању. Неколико страница је недостајало, а неке су се поновиле. Написао сам поруку издавачу (Матици српској), и они су ми рекли да ће ми заменити речник кад се вратим у Србију.

Неке странице су се поновиле...

...а друге су недостајале

Чим сам сазнао када ћу се вратити у Србију овај пут, написао сам им нову поруку, а они су ми одговорили да могу да заменим речник у књижари Александар Белић (случајно! Нисам им ни рекао да сам тамо купио речник). Првог јутра кад смо били у Београду, отишли смо у књижару, а продавачица је већ знала да ћемо доћи! Заменили смо речник без проблема. Сада имам исправну едицију речника.

Али све ове време био сам заинтересован да купим онај старији речник у шест томова. Нашао сам га у ПДФ формату и могао сам да видим какав је изнутра; проверио сам да садржи многе речи који се користе само ван Србије и које због тога не стоје у модерном, српском речнику. На пример, реч "невера" која се користи на обали Далмације. Осим тога, старији речник има много више примера, што би ми било врло корисно.

Стога сам тражио на Купинду људе који су желели да продају речник. Коначно, захваљујући Пауу, одлучио сам да га купим: била је то едиција из 1990. године, у добром стању, за 5500 динара. Није био јефтин, али је цена била врло добра ако узмемо у обзир да га није лако пронаћи, да је био у врло добром стању и да су у неким антиквариатима тражили барем 8000 динара (питали смо!).

Мој нови стари речник у полици

Такође морам да кажем да сам био спреман: понео сам празан кофер, намењен за куповину књига. Била је то добра идеја!

Коначно смо понели ова два дела и још неколико књига.

Било је то врло продуктивно путовање!

Два речника, нормативна граматика, речник жаргона и књига коју ми је поклонио Немања (Круна од перја)

Položen ispit

Dragi čitaoci,

znam da je sramota što nisam ništa napisao ovde posle putovanja i ispita!

Ako neko čita ovaj blog, a ne prati moj blog na španskom, sad ću da vas ažuriram.

Pre otprilike 10 dana konačno sam putovao u Beograd da polažem ispit iz srpskog jezika, a dobra vest je da sam položio! Mnogo sam srećan. Možda ću u budućnosti opisati ispit ovde, da ljudi znaju kako je bio, ali to neće biti u ovom tekstu.

Sada se nalazim u čudnom situaciji u vezi sa srpskim jezikom: imam osećaj da sam "završio". Svestan sam da moj srpski može da bude mnogo bolji, ali je mog cilj bio ispit toliko dugo da se sada osećam "slobodno".

Međutim, moj učitelj mi je rekao da bi bilo dobro da postavim nove ciljeve za učenje. Nakon što sam razmišljao o tome, došao sam do triju mogućnosti:

• Prva ideja bila je da se fokusiram na poslovni jezik. Ne bi mi smetalo da imam posao na kojem bi srpski jezik bio koristan. Međutim, na sadašnjem poslu ne moram da znam srpski, a ne verujem da ću uskoro pronaći novi. Osim toga, možda je dovoljno da pronađem knjigu o poslovnom jeziku i vežbam uz nju.
• Druga ideja je da radim s materijalima iz celog eks-ju prostora. Do sada nismo želeli da radimo s materijalom izvan Srbije kako se ne bih zbunio na ispitu. Sada je to prošlo, a mislim da bi bilo zanimljivo da učim kako bih bolje razumeo ljude i tekstove iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Na kraju krajeva, ne zanima me samo Srbija, već i sve te druge zemlje.
• Treću ideju je Nemanja spomenuo na lekciji: da se možda pripremim za ispit nivoa C1. Iako me to zanima, trenutno nije prioritet: mislim da prvo moram da mnogo poboljšam svoj vokabular i tečnost. Verujem da ću dostići nivo C1 vremenom dok radim na drugoj opciji, čak i na prvoj.

O ovim opcijama već sam razgovarao s Nemanjom, a on smatra da su dobro promišljene. Obavestiću vam o tome na čemu ću raditi. :)

Poslednje dane pre putovanja

Dragi čitaoci,

Poslednji su dani pred ispit, ostalo je samo pet dana i svakim danom postajem sve nervozniji. Sve više gubim samopouzdanje i sve češće razmišljam o tome što ne znam, pta ne umem da kažem ili pišem. To me potpuno iscrpljuje!

I Nemanja i Pau su mi rekli da mogu da budem siguran, zato što moj nivo nije toliko loš da bih pao na ispitu. Delimično im verujem, ali deo mene kaže da je sve samo utisak i da zapravo ne znam ni da pišem ni da govorim na srpskom.

Ali, kao što kaže Nemanja, nećemo o problemima! Sad Pau i ja spremamo putovanje. Otputovaćemo u sredu ujutru. Na sreću, već poznajemo grad i to što treba da spremimo pre polaska. Ovaj put nosićemo novac da ga tamo zamenimo, jer smo prošli put imali samo 35 evra, i kad smo bili tamo, morali smo da podižemo s bankomata, što je biloskupo.

Osim toga, želim da proverim da li mogu da spremim eSim od srpske firme za mobilni telefon. Pre otprilike mesec dana čitao sam o tome, a izgleda da bismo mogli da pripremimo sve unapred da imamo telefonski servis čim stignemo u Beograd.

Doduše, kad smo prošli put bili u Beogradu, kupio sam ogroman rečnik srpskog jezika. Kratko zatim, primetio sam da ima grešku u izdanju: neke stranice se ponavljaju, a neke nedostaju. Napisao sam izdavaču, i rekli su mi da će mi ga zameniti kad se vratim u Srbiju. Javio sam se njima, a odgovorili su mi gde mogu da ga zamenim. Malo sam nervozan, jer su mi rekli da se obraćam knjižari, a plašim se da neće znati ništa o tome. Nadam se da će sve biti u redu i da ću uspeti da zamenim rečnik.

A najvažniji deo: ispit! Već sam se prijavio za ispit iz srpskog jezika, platio sam, čak i napisao sam Centru da ih pitam kako ću morati da radim zbog blokada. Odgovorili su mi da neće biti problema.

Evo, verovatno neću pisati ništa više ovde dok se ne vratim s putovanja! Nadam se da ću imati dobre vesti!