Јуче смо се вратили са одмора. Седам дана смо провели посећујући моју породицу у Кадису.
Ово није ништа нарочито, ако узмемо у обзир да идемо два-три пута годишње и тамо проводимо тамо неколико дана.
Међутим, овог пута ме је ударило другачије. Овај одмор је био другачији. Имам утисак да сам највише осетио живот који не живим.
С једне стране, то што смо морали да летимо у Севиљу, а не у Херес, омогућило је да посетимо Севиљу и кад смо стигли и кад смо се враћали. Ретко говорим о овоме, али Севиља је још увек град у којем сам највише свој, где сам највише био свој, и где бих обожавао да се вратим. Из Кадиса сам јер сам тамо рођен и одрастао, али сам из Севиље јер сам тамо живео тринаест година и тамо постао одрасла особа.
И зато што превише често мислим да никада нисам смео да одем одатле, да сам морао да наставим да тражим посао тамо.
С друге стране, током времена које смо провели у Кадису, урадили смо више ствари које сам радио кад сам тамо живео. Посетио сам школу језика, иако је то било само да бих покупио диплому (коју на крају нисам добио, испричаћу вам ту причу). Отишли смо на плажу Кампосота, која је моја омиљена, а прошле године нисмо могли да одемо јер није била у добром стању. Отишли смо у Ферију Острва, после толико година током којих је нисам посећивао. Иако нисам највећи љубитељ Ферије, волим да одем, да се тамо прошетам, да тамо вечерам...
А посебно сам провео време с породицом: са својим сестрама, сестричином и сестрићем.
Једна мојих највећих траума је tempus fugit. Схватање да време лети и не враћа се, да никада нећемо бити млађи него што смо сада.
А сада ми је жао што нисам провео више времена са сестрићима док сам живео у Севиљи и што не могу то да радим сада јер живим у Барселони. Зато морам да искористим време када сам с породицом.
Такође, много размишљам о томе шта радим са својим животом, зашто сам у Барселони, зашто сам донео одлуке које су ме довеле да будем овде, и да ли би било боље да сам донео друге одлуке.
Због свега овога, данашњи дан је тежак, веома тежак. Претпостављам да ће проћи.
