Јунско читање

Иначе не волим да читам неколико књига истовремено, али се десило да тренутно читам чак три. Рећи ћу вам и зашто.

Морам да признам да сам, откад сам завршио са читањем "Небеских тела", покушао да започнем неколико књига, али ниједна ми није била толико занимљива да бих наставио. На крају сам остао на две.

Прва је Ана Карењина Лава Толстоја. Пре ове књиге, покушао сам да читам Беле ноћи Достојевског, али ми је језик био превише тежак. Зато сам се плашио да нећу моћи да читам ни Толстоја. Међутим, језик му је много лакши, иако је и даље помало тежак јер су многе речи старинске. Изабрао сам Ану Карењину, јер кажу да је један од најбољих романа светске књижевбости, а тема ми се чини интересантнијом него Рат и мир, на пример.

Друга је Неподношљива лакоћа постојања Милана Кундере. Ову књигу сам почео да читам јер ми је Немања говорио на лекцији о њој, па је читам на хрватском зато што ми је ово издање он препоручио. Лакше ми је њу читати, али ми се заплет не свиђа толико. Прочитао сам тек шест поглавља, али мислим да је протагониста помало сексиста, док је његова љубавница романтична и традиционална, што ми се уопште не свиђа.

А трећу књигу сам почео да читам баш данас. На Тиктоку сам открио квир аутора Џоша Силвера. Потражио сам неке информације о њему, па сам прочитао да је његова прва књига дистопија. Морао сам одмах да је пронађем, волим дистопије, па сам дуго желео да читам неку са ЛГБТ темама.

Рећи ћу вам шта мислим о овим књигама.

Обожавам да читам електронски

Јуче сам отишао у теретану и, након што сам почео вежбе рутине које сам морао да урадим, приметио сам да су ми леђа била на ивици повреде, па сам одлучио да их не форсирам и оставио сам прву вежбу незавршену. Прешао сам на елиптични тренажер и, срећом, имао сам са собом електронски читач.

Мој први електронски читак поклонио ми је Феде, мој бивши, за 29. рођендан, 2013. године. Био је то Киндл 4. генерације, није био додирни, већ је имао дугмад доле и на страни, која је служила за кретање кроз екран.

(Не знам зашто говорим у прошлости кад га још имам. Заправо, стоји ми изнад ноћног сточића, иако га више не користим.)

Тада сам већ дуго желео е-читач, али нисам се усуђивао да га купим. Чинио ми се као непотребан и фриволан трошак, а ја себи нисам приуштавао такве трошкове. Зато сам био толико захвалан кад ми га је Феде поклонио, и то са кожном, врло лепом футролом.

У питању је то што ми се, откад имам тај е-читач, десило оно што су ми пријатељи и колеге говорили да се и њима десило: почео сам да читам много више.

Баш много више волим да читам електронски. Постоји неколико предности које су за мене биле кључне да пређем на е-читач и да читам више него на папиру.

Најважнији фактор је удобност. Држати е-читач у руци много је лакше него држати књигу, нарочито када је дебела. Поред тога, код таквих књига, да би читао средишње странице, морађ јако да је отвориш, што оштећује књигу. Ово је уобичајено са коришћењем, али мени је и даље жао. Осим тога, не мораш да бринеш да  обележивачем или другим методама сачуваш страницу на којој си стао.

Други аспект е-читача, који мени још увек није важан, јесте то што можеш повећати или смањити величину фонта (ја засад добро читам и мање фонтове, али ово неће дуго трајати). Постоје и људи који цене то што е-читач не показује корицу књиге, јер им је важна приватност. Међутим, мишљења су подељена о овој теми (неки људи више воле да се види шта читају).

Такође је удобно то што на једном уређају можеш имати неколико кљига. Није више неопходно да бираш коју ћеш књигу понети на путовање, можеш их понети неколико и променити ако ти је нека досадна, или ако желиш да их читаш наизменично.

То што немаш огромну библиотеку књига на папиру које си некада прочитао јесте нешто на чему си захвалан када дође време за селидбу.

Осим тога, ту је и фактор трошка: нове електронске књиге су јефтиније од оних на папиру, а класичне књиге (чија су ауторска права истекла) потпуно су бесплатне.

Јуче, док сам читао после теретане. Електронско се мастило види савршено у сунчаном дану, није потребно повећати светлост као што је случај мобилног телефона.

Постоје и неки мањи фактори, као што је могућност претраживања текста. То је веома корисно када књига има много ликова, а не можеш да све запамтиш по имену.

Због свега тога, једва читам на папиру. И даље имам, а понекад и купујем, књиге на папиру, али само када је у питању стручна литература (речници, граматике) или уџбеници. Такве књиге, које се не читају одједном од почетка до краја, практичније је да имам на папиру.

Данас више не користим онај први е-читач, који још имам: батерија му је трајала све краће и дугмад је почела да отказује. Овај који сада користим је други Киндл, који ми је поклонио Пау за Божић 2024. Ипак, истражујем опције за промену свог е-читача, како више не бих користио Амазон, који намеће превише ограничења.

Разумем и не критикујем оне чији је аргумент против електронског читања то што обожавају мирис или додир папира. Не делим то мишљење, али нећу то критиковати, свако бира оно што му је најважније.

Ухвати зеца

Напокон сам завршио књигу Ухвати зеца. Књигу је написала Лана Басташић, југословенска списатељица.

Желео сам да читам ову књигу откад сам је видео у књижари. На каталонској насловници пише да је занимљиво и забавно путовање двеју пријатељица кроз Балкан до Беча, па звучи као прича која ми се сигурно свиђа. Међутим, прича није баш таква, али нећу писати спојлере.

Прича прати Сару, Босанку која живи у Даблину кад добије позив давне пријатељице Лејле. Лејла јој каже да се њен брат појавио у Бечу, који је током рата нестао из куће, па тражи да је вози до Беча да га нађу. Током путовања ће се сетити личне историје, тога што их је спојило и што их је раздвојило, детињства у Југославији, рата и универзитетских година.

Књига се бави неким темама које сматрам занимљивим:

• Пријатељства из детињства, како смо навикли на њих, али како често нису најздравија. Пријатељство је између Саре и Лејле дволично: познају се савршено, све знају једна о другој, али се у ствари више не подносе и не понашају се лепо једна према другој.
• Осећај емиграната кад морају да се суоче с прошлошћу, земљом коју су оставили иза себе, посебно кад немају добра сећања на ту земљу. Тај осећај да је све познато и породично, али није увек пријатно, или не више. Такав је осећај Саре према Босни: Босанка је и Српкиња, али живи у Даблину већ више од десет година, не јавља се више породици, не говори више свој матерњи језик.
• Еволуција људи током година. Сара и Лејла су још увек исте, али и нису. Сара осећа да још познаје Лејлу, али је изненађује део Лејле који не познаје након десет година.
• Сећања на рат. Сара и Лејла су живеле у Бањалуци током рата, али Сара је Српкиња, док је Лејла Бошњакиња. То значи да њихова искуства нису уопште била слична. Такође ми делује занимљиво начин на који Сара доживљава свој етнички идентитет: и у себи, и у породици.

Међутим, дајем овој књизи само три звездице, јер су ми неки видови књиге сметали. Углавном ми је био проблем стил писања ауторке. Мада добро одражава дубоке мисли Саре о њеној прошлости и емоцијама према Лејли, врло често иде ка превише апстрактним темама, што чини да буде тешко и понекад досадно да се прича прати. У сваком случају, то не би било важно да ми се допало како се књига завршава, о чему нећу причати овде.

На крају, упркос детаљима који ми се нису допали, мислим да је прича интересантна и много сам уживао, док сам читао.