Традиционално, кад се говори о уметности, славимо велика дела, дела која су напорна, иновативна или генијална, а славимо људе који су направили ова дела, сматрамо их сјајним уметницима.
Међутим, задњих деценија, све се чешће анализира какви су били ти људи, не само као уметници, него уопште као особе. Да ли су се понашали како треба према другима? Да ли су били добре особе?
Прво испада питање, како можемо да судимо уметнике који су живели пре много деценија, чак и пре много векова? Да ли је у реду да негативно судимо давне уметнике по садашњем моралу? Неки људи мисле да јесте, ја се с тим не слажем. Верујем да је свако живео у свом времену, у свом добу, а тада је морал био другачији. Али ово је само део дебате, дубљи део, а нећу овде о томе да говорим.
Исто се питање поставља у случају садашњих уметника. У наше време, већина је уметника позната не само као уметници, него и као особе. Зна се то што раде, то што мисле, каква су њихова мишљења о актуелним темама. Деведесетих је то почело с папарацима и жутом штампом, сада је још важнија улога друштвених мрежа. Уметник мора да се покаже на друштвеним мрежама, иначе не постоји.
То значи да све више знамо о њима, и све више знамо о томе какви су. Стога, у неким случајевима, понекад сазнајемо да неки уметник који је светски чувен није баш биће светла, из разних разлога.
У таквим случајевима, поставља се питање: да ли је у реду да одвојимо дело од аутора? Можемо ли уживати у стваралаштву једне особе кад већ знамо да није добра особа?
На пример, у којој мери можемо уживати у једној лепој љубавној песми, кад већ знамо да је аутор малтретирао своју жену? У којој мери можемо веровати у истинитост неког лепог текста, након што је аутор рекао да жене имају превише права или да су ЛГБТ+ људи “свуда” и треба их ограничити?
По мом мишљењу је ова дебата занимљива и потребна. Посебно у неким случајевима, кад се аутор труди да буде гадна особа. На пример, позната се ауторка прогласала као противница транс особа и финансира групе и лобије који се боре да се ограниче права тих особа. Ова ауторка је написала врло популарну серију фантастичних књига, то значи, свака особа која купи једну књигу или један производ ове серије, посредно финансира и дискриминацију и мучење према транс особама.
Овај је можда екстреман пример, јер је она врло гласна о томе чиме се политички бави. Међутим, има много уметника који су се изјаснили за циљеве који нису баш добри, па не знамо да ли и финансирају иницијативе које могу да шкоде људима.
Из ових разлога, многи су се уметници жалили због тога што су назвали “културом отказивања”. Описују је као нешто превише штетно, али то је само стратегија, јер се осећају осуђено и више би волели да раде то што желе без губљења популарности.
Мишљење да се мора одвојити дело од аутора има различите врсте бранилаца. Неки кажу да ако постанемо толико строги, нећемо моћи да уживамо ни у каквом уметничком делу. Ја се с тим не слажем, јер то би значило да ниједан уметник није пристојна особа.
Други, ипак, само одлучују да одвоје дело и аутора јер им је комфорно да не преиспитују свој укус и навике и да се не одрекну својих омиљених уметника, без обзира на то какве су особе. Признајем да ми се исто некад десило, јер је свакако лакше игнорисати последице сопствених чинова него променити ставове и навике.
На крају, мислим да би дефинитивно било боље да будемо критични према уметницима, а да боље одлучимо где и на кога трошимо наше паре.
