Ухвати зеца

Напокон сам завршио књигу Ухвати зеца. Књигу је написала Лана Басташић, југословенска списатељица.

Желео сам да читам ову књигу откад сам је видео у књижари. На каталонској насловници пише да је занимљиво и забавно путовање двеју пријатељица кроз Балкан до Беча, па звучи као прича која ми се сигурно свиђа. Међутим, прича није баш таква, али нећу писати спојлере.

Прича прати Сару, Босанку која живи у Даблину кад добије позив давне пријатељице Лејле. Лејла јој каже да се њен брат појавио у Бечу, који је током рата нестао из куће, па тражи да је вози до Беча да га нађу. Током путовања ће се сетити личне историје, тога што их је спојило и што их је раздвојило, детињства у Југославији, рата и универзитетских година.

Књига се бави неким темама које сматрам занимљивим:

• Пријатељства из детињства, како смо навикли на њих, али како често нису најздравија. Пријатељство је између Саре и Лејле дволично: познају се савршено, све знају једна о другој, али се у ствари више не подносе и не понашају се лепо једна према другој.
• Осећај емиграната кад морају да се суоче с прошлошћу, земљом коју су оставили иза себе, посебно кад немају добра сећања на ту земљу. Тај осећај да је све познато и породично, али није увек пријатно, или не више. Такав је осећај Саре према Босни: Босанка је и Српкиња, али живи у Даблину већ више од десет година, не јавља се више породици, не говори више свој матерњи језик.
• Еволуција људи током година. Сара и Лејла су још увек исте, али и нису. Сара осећа да још познаје Лејлу, али је изненађује део Лејле који не познаје након десет година.
• Сећања на рат. Сара и Лејла су живеле у Бањалуци током рата, али Сара је Српкиња, док је Лејла Бошњакиња. То значи да њихова искуства нису уопште била слична. Такође ми делује занимљиво начин на који Сара доживљава свој етнички идентитет: и у себи, и у породици.

Међутим, дајем овој књизи само три звездице, јер су ми неки видови књиге сметали. Углавном ми је био проблем стил писања ауторке. Мада добро одражава дубоке мисли Саре о њеној прошлости и емоцијама према Лејли, врло често иде ка превише апстрактним темама, што чини да буде тешко и понекад досадно да се прича прати. У сваком случају, то не би било важно да ми се допало како се књига завршава, о чему нећу причати овде.

На крају, упркос детаљима који ми се нису допали, мислим да је прича интересантна и много сам уживао, док сам читао.