Можемо ли да одвојимо дело од аутора?

Традиционално, кад се говори о уметности, славимо велика дела, дела која су напорна, иновативна или генијална, а славимо људе који су направили ова дела, сматрамо их сјајним уметницима.

Међутим, задњих деценија, све се чешће анализира какви су били ти људи, не само као уметници, него уопште као особе. Да ли су се понашали како треба према другима? Да ли су били добре особе?

Прво испада питање, како можемо да судимо уметнике који су живели пре много деценија, чак и пре много векова? Да ли је у реду да негативно судимо давне уметнике по садашњем моралу? Неки људи мисле да јесте, ја се с тим не слажем. Верујем да је свако живео у свом времену, у свом добу, а тада је морал био другачији. Али ово је само део дебате, дубљи део, а нећу овде о томе да говорим.

Исто се питање поставља у случају садашњих уметника. У наше време, већина је уметника позната не само као уметници, него и као особе. Зна се то што раде, то што мисле, каква су њихова мишљења о актуелним темама. Деведесетих је то почело с папарацима и жутом штампом, сада је још важнија улога друштвених мрежа. Уметник мора да се покаже на друштвеним мрежама, иначе не постоји.

То значи да све више знамо о њима, и све више знамо о томе какви су. Стога, у неким случајевима, понекад сазнајемо да неки уметник који је светски чувен није баш биће светла, из разних разлога.

У таквим случајевима, поставља се питање: да ли је у реду да одвојимо дело од аутора? Можемо ли уживати у стваралаштву једне особе кад већ знамо да није добра особа?

На пример, у којој мери можемо уживати у једној лепој љубавној песми, кад већ знамо да је аутор малтретирао своју жену? У којој мери можемо веровати у истинитост неког лепог текста, након што је аутор рекао да жене имају превише права или да су ЛГБТ+ људи “свуда” и треба их ограничити?

По мом мишљењу је ова дебата занимљива и потребна. Посебно у неким случајевима, кад се аутор труди да буде гадна особа. На пример, позната се ауторка прогласала као противница транс особа и финансира групе и лобије који се боре да се ограниче права тих особа. Ова ауторка је написала врло популарну серију фантастичних књига, то значи, свака особа која купи једну књигу или један производ ове серије, посредно финансира и дискриминацију и мучење према транс особама.

Овај је можда екстреман пример, јер је она врло гласна о томе чиме се политички бави. Међутим, има много уметника који су се изјаснили за циљеве који нису баш добри, па не знамо да ли и финансирају иницијативе које могу да шкоде људима.

Из ових разлога, многи су се уметници жалили због тога што су назвали “културом отказивања”. Описују је као нешто превише штетно, али то је само стратегија, јер се осећају осуђено и више би волели да раде то што желе без губљења популарности.

Мишљење да се мора одвојити дело од аутора има различите врсте бранилаца. Неки кажу да ако постанемо толико строги, нећемо моћи да уживамо ни у каквом уметничком делу. Ја се с тим не слажем, јер то би значило да ниједан уметник није пристојна особа.

Други, ипак, само одлучују да одвоје дело и аутора јер им је комфорно да не преиспитују свој укус и навике и да се не одрекну својих омиљених уметника, без обзира на то какве су особе. Признајем да ми се исто некад десило, јер је свакако лакше игнорисати последице сопствених чинова него променити ставове и навике.

На крају, мислим да би дефинитивно било боље да будемо критични према уметницима, а да боље одлучимо где и на кога трошимо наше паре.

Ухвати зеца

Напокон сам завршио књигу Ухвати зеца. Књигу је написала Лана Басташић, југословенска списатељица.

Желео сам да читам ову књигу откад сам је видео у књижари. На каталонској насловници пише да је занимљиво и забавно путовање двеју пријатељица кроз Балкан до Беча, па звучи као прича која ми се сигурно свиђа. Међутим, прича није баш таква, али нећу писати спојлере.

Прича прати Сару, Босанку која живи у Даблину кад добије позив давне пријатељице Лејле. Лејла јој каже да се њен брат појавио у Бечу, који је током рата нестао из куће, па тражи да је вози до Беча да га нађу. Током путовања ће се сетити личне историје, тога што их је спојило и што их је раздвојило, детињства у Југославији, рата и универзитетских година.

Књига се бави неким темама које сматрам занимљивим:

• Пријатељства из детињства, како смо навикли на њих, али како често нису најздравија. Пријатељство је између Саре и Лејле дволично: познају се савршено, све знају једна о другој, али се у ствари више не подносе и не понашају се лепо једна према другој.
• Осећај емиграната кад морају да се суоче с прошлошћу, земљом коју су оставили иза себе, посебно кад немају добра сећања на ту земљу. Тај осећај да је све познато и породично, али није увек пријатно, или не више. Такав је осећај Саре према Босни: Босанка је и Српкиња, али живи у Даблину већ више од десет година, не јавља се више породици, не говори више свој матерњи језик.
• Еволуција људи током година. Сара и Лејла су још увек исте, али и нису. Сара осећа да још познаје Лејлу, али је изненађује део Лејле који не познаје након десет година.
• Сећања на рат. Сара и Лејла су живеле у Бањалуци током рата, али Сара је Српкиња, док је Лејла Бошњакиња. То значи да њихова искуства нису уопште била слична. Такође ми делује занимљиво начин на који Сара доживљава свој етнички идентитет: и у себи, и у породици.

Међутим, дајем овој књизи само три звездице, јер су ми неки видови књиге сметали. Углавном ми је био проблем стил писања ауторке. Мада добро одражава дубоке мисли Саре о њеној прошлости и емоцијама према Лејли, врло често иде ка превише апстрактним темама, што чини да буде тешко и понекад досадно да се прича прати. У сваком случају, то не би било важно да ми се допало како се књига завршава, о чему нећу причати овде.

На крају, упркос детаљима који ми се нису допали, мислим да је прича интересантна и много сам уживао, док сам читао.

Викенд националних избора

Не знам да ли то знате, али ове године нећу гледати Евровизију, јер мислим да није у реду то што се сад дешава с Израелом. Чврсто верујем да је срамота што их нису искључили из такмичења.

Међутим, то не значи да морам да се одрекнем националних избора који ми се свиђају. За викенд смо гледали хрватски и шпански избор.

Шпанска полуфинала су била у уторак и у четвртак, док је финале одржано у суботу. Полуфинала нисам гледао, јер су почела врло касно, тек у 23.00. Ко је донео ту одлуку да почну толико касно? Најгоре је што знамо разлог, а уопште није леп.

Бенидорм Фест је био леп и фин спектакл. На срећу је финале почело у 22.00, а Антонио је дошао да га гледа с нама. Наступи су били разнолики, неки су извођачи добро певали, а други и не баш. На крају сам одлучио да гласам за Тонигрокса и Лусикалис, који долазе из мог родног краја, али нисам гласао за њих због тога, већ зато што су имали леп наступ, добру песму и добро су певали. Пау је гласао за Китај, па Антонио за Миранду!

Хрватска полуфинала сам гледао јер су била у цивилизовано време, почела су у 20.15. Песме нису биле толико добре, али су неке биле интересантне. Највећи је проблем био што су моје омиљене песме имале страшне наступе уживо. Лима Лен и Зевин нису имали најбоље наступе, благо речено. Ипак, Лима Лен је чак прошао у финале, док Зевин није, нажалост. Финале није било врло узбудљиво јер је било очигледно да ће Лелек победити, биле су апсолутне фаворите. Њихова ми се песма свиђа, али није ми толико лепа како би била једина за победу.

Сад кад су прошла ова два финала, остају ми још литвански, португалски и наравно српски избор. Тиме ће овогодишња „евровизијска“ сезона за мене бити завршена.

Испит Ц1? Или није добра одлука?

Драги читаоци,

прво, не могу да верујем да нисам ништа написао од прошле године! Срећна нова година и тако даље, претпостављам. У мом животу је све у реду, као и обично. Не значи да је баш све савршено, али то није тема о којој сам дошао да вам причам.

За ову годину још увек нисмо планирали ниједно путовање. Па сам проверио веб-сајт центра за српски језик, где сам стекао Б2 сертификат, и сазнао да имају испит средином јуна. Одмах сам почео да планирам... шта ако отпутујемо у Београд у јуну, шта ако се припремим за испит, да ли ће бити могуће? Да ли ћу бити способан?

Милион мисли ми пролази кроз главу, али још увек нисам сигуран. С једне стране, волео бих да добијем Ц1 сертификат. Биће тешко, али знам да ћу учити. Међутим, свестан сам да то није оно што стварно желим. Оно што заиста желим јесте да течно говорим и пишем, а то не зависи од сертификата. Морам да се трудим да научим више, независно од било каквог папира.

С друге стране, иако ми се Београд много свиђа, желео бих да посетим и друга места. Желео бих да видим Црну Гору, Босну, Хрватску, као и остатак Србије. Такође, на листи су ми и Беч, Исланд, Пољска, Јапан, Океанија. Свет је толико велики, а време је тако ограничено...

Јавићу вам шта сам одлучо :)