Тек је данас 24. август, али се у неком смислу лето већ завршило. Време је мало свежије (необично за август, стварно), а посебно, готова су сва путовања која смо планирали за ово лето. У мају (још у пролеће) отпутовали смо у Кадис, у јуну у Андору, у јулу још једном у Кадис, а у августу у Билбао. Поред тога, отпутовао сам још једном у Кадис због смрти свог зета Хесуса.
Није да ми се не свиђа да путујем; у ствари, много уживам у томе. Али с једне стране то значи много трошења, а с друге стране, под стресом сам кад путујем, из неколико разлога. Бојим се да ће се нешто десити код куће док смо ван куће, вршим притисак на себе да све успе, да посетимо све што желимо посетити, да се моје сестре не љуте из разних разлога... Уживам кад путујем, али се осећам мирније код куће.
Последње је путовање било у Билбао, а имало је посебан значај, јер знамо да ће бити последњи пут да путујемо тамо, барем за неко време, зато што моја сестра више неће живети тамо (преселиће се овамо следеће недеље). То нас је навело на размишљање, Пауа и мене, јер смо дуго желели да научимо баскијски, а нисмо то урадили, нити ћемо имати добре и честе прилике да га говоримо.
Ја лично, с једне стране, желим да учим баскијски, јер ме много занима. С друге стране, не знам да ли ћу имати довољно времена за то, јер једва имам времена за српски, а камоли за још један језик.
Засад је учење баскијског само идеја, видећемо да ли ћу имати вољу да га стварно учим.
Нема коментара:
Постави коментар