Дивулгација за људе који већ знају

Пре неки дан ми је пало на памет да могу покушати да преведем своју књигу, као вежбање српскохрватског. Било би вежбање за мене, али увек постоји могућност да је објасним, као што сам урадио с преведом на енглески (након што сам ангажовао лекторица, јер мој енглески очигледно није толико добар).

Добра страна је све што бих учио, о српскохрватском и о политичкој-економској терминологији у вези с комунизмом.

Међутим, могућност да је објасним представља за мене огромну моралну дилему. Како бих ширио комунизам некој публици (та која говори српскохрватски) која је већ доживела социјалистички систем?

А могли бисмо да уђемо у огромну и стерилну дебату о социјализму, о социјализму у Југославији, која би се завршила на разлозима зашто је нестала Југославија.

Знајући да у Југославији су живели четрдесет година социјализма, зар не би требало да имају довољно књига о социјализму за ширу публику? (Нисам могао да нађем ниједну, али треба да постоје). Шта би мој текст допринео што нису већ допринели други социјалистички аутори?

Дакле, за сада ћу радити превод за мене, док покушавам да донесем одлуку о објављивању. Могуће је да заборавим ову тему пре него што завршим превод.

Брза мисао

Није да не желим да учим за државни испит, али...

С једне стране, садржај за испит је невероватно досадан. Волео бих да учим нешто што ми се свиђа, нешто у чему уживам. На пример, сад кад сам се вратио из Берлина, добио сам жељу да побољшам свој немачки. Или да научим мало руског, или неки други језик, не знам. Само не толико закона и прописа.

С друге стране, сад мислим да је ово једини начин да се једног дана вратим у Кадис. То значи да би требало да учим. Сад би требало да учим, а не да овде пишем своје мисли.

Шта ћу. Претпостављам да ћу угасити рачунар.

Промена смера

Да ли вам се не дешава да размишљате о томе како бисте променили свој живот, управо онда кад се најгоре осећате на послу?

Мислим да вам се то сигурно дешава, јер је логично. И мени се то догодило пре пар недеља.

Не знам ни како ни зашто, али сетио сам се нечега о чему сам размишљао откад сам био члан радног савета, кад сам радио у Севиљи. Можда је то било због разговора са пријатељима који раде у државној служби.

Реч је о томе да размишљам да бих желео да се пријавим за државни испит за инспекцију рада.

Много сам о томе размишљао последње две недеље. Тај испит је врло тежак. Сви који уче за њега кажу да је потребно осам сати учења дневно током две или три године. Ја немам толико времена, то није могуће. Имам посао и не могу без њега, имам ту ретку потребу да једем.

Информисао сам се и уверио да је испит заиста тежак. Треба савладати око 250 тема и положити ЧЕТИРИ теста, чак и један усмени.

Заиста мислим да је то тешко, али имам још једну могућност: да се пријавим за испит за субинспектора рада у области безбедности и здравља на раду. Тај испит је лакши, а након две године могу да се пријавим за испит за инспектора, то је рад који стварно волим. Пут ће бити дужи, али неће бити толико тежак, па могу да покушам док радим.

Већ сам се распитао о томе и вероватно ћу почети следећег месеца. Ако на крају не успем и одустанем, барем ћу покушати.

Кад рекламе нису за тебе

Сетио сам се рекламе El Corte Inglés-а о повратку у школу, коју су емитовали кад сам био дете, и која је имала песму која је говорила: "почињемо поново, опет имамо нове ципеле и књиге..."

А онда сам се питао шта то значи да имамо нове ципеле и књиге за школу, кад ја сам ишао с ципелама које сам већ имао, а књиге су биле већ коришћене, јер су нам их дали комшије или људи које смо познавали и више им нису требале.

Тад сам размишљао о томе како се нисам осећао позвано кад сам гледао рекламе на телевизији. Осећао сам отуђеност.

Ова отуђеност је била неке врсте. Прво је била отуђеност класе. Рекламе имају циљ да се обраћају људима који могу да плате те производе. Код куће смо увек били сиромашни. Живели смо од плате мог оца, а били смо седморо, и мада нисмо били потпуно сиромашни, нисмо никад могли да имамо никакав луксуз. Од 1993. године, кад су се моји родитељи развели, живели смо нас шесторо од алиментације коју је слао мој отац (у то време су моје најстарије сестре морале да траже послове да би могле да дају новац код куће). Средином 90их скоро сви су имали ауто, али ми нисмо. Нисмо имали ни нешто тако просто као видео-уређај.

 Друго отуђење је било географско. Огласи се праве у Мадриду за људе из Мадрида, снимљени су у Мадриду и спомињу места у Мадриду. Људи у огласима говоре како се говори у Мадриду. Већ знамо оно што се одувек дешавало: кад се на телевизији појави неко с другим акцентом, увек се карикира. Једини људи који су говорили исто као ја на телевизији (врло често с лажним акцентом) били су тамо с циљем да буду исмевани.

Треће отуђење је касније стигло, кад сам схватио ко сам. Треће отуђење је хетеронормативно. Огласи (данас нису сви огласи, али већина њих) се обраћају хетеросексуалцима. Озбиљнији огласи се обраћају хетеросексуалним паровима с децом (код куће више нисмо били традиционална породица, па се нисмо идентификовали). Младалачкији огласи су се обраћали хетеронормативним младићима: хетеро момцима с хетеро интересовањима и хетеро девојкама с њиховим хетеро интересовањима. Ниједан оглас није приказивао људе попут мене.

Претпостављам да су ова три фактора чинила да ме не интересује ниједан производ из огласа.

Na našem

Svestan sam kontroverzije koja postoji u vezi sa imenom jezika. Znam da mnogi ljudi govore o jeziku tako da izbegavaju da ga imenuju kao srpski, hrvatski, bosanski, srpskohrvatski... i da time sprečavaju da izazovu političku raspravu, pa ga nazivaju "naš jezik".

Imam razna mišljenja o tome, ali mi svakako nešto smeta, a to je kako se ja uklapam u tom obziru. Da li i ja mogu da kažem "naš jezik", ili ne smem? Moram li da kažem nešto drugo? Zašto?

Pročitao sam na Redditu da imigranti ne mogu da kažu "naš jezik", neki kažu "vaš jezik". Mogu da razumem da srpskohrvatski nije njihov maternji jezik. Međutim, ako uče ovaj jezik, ako komuniciraju na ovom jeziku, nije u pravu da je ovaj jezik takođe delimično njihov? Imigranti i ljudi koji su učili srpskohrvatski nikada neće moći da kažu da je njihov?

Meni deluje ovaj stav definitivno sektaško. Nećeš nikada biti jedan od nas. Deluje mi i nepravedno, jer imigrant neće nikad biti jedan od njih, ali neko čiji je maternji jezik srpski ili hrvatski, a živi negde drugde i govori samo engleski, sigurno će zauvek biti jedan od njih.

Ja se protivim tom stavu. Ako govorim na srpskom, ako koristim srpski da se slažem s ljudima, srpski je i moj jezik. Sve ostalo je nacionalizam i gatekeeping.

Сећања и кајања

Јуче смо се вратили са одмора. Седам дана смо провели посећујући моју породицу у Кадису.

Ово није ништа нарочито, ако узмемо у обзир да идемо два-три пута годишње и тамо проводимо тамо неколико дана.

Међутим, овог пута ме је ударило другачије. Овај одмор је био другачији. Имам утисак да сам највише осетио живот који не живим.

С једне стране, то што смо морали да летимо у Севиљу, а не у Херес, омогућило је да посетимо Севиљу и кад смо стигли и кад смо се враћали. Ретко говорим о овоме, али Севиља је још увек град у којем сам највише свој, где сам највише био свој, и где бих обожавао да се вратим. Из Кадиса сам јер сам тамо рођен и одрастао, али сам из Севиље јер сам тамо живео тринаест година и тамо постао одрасла особа.

И зато што превише често мислим да никада нисам смео да одем одатле, да сам морао да наставим да тражим посао тамо.

С друге стране, током времена које смо провели у Кадису, урадили смо више ствари које сам радио кад сам тамо живео. Посетио сам школу језика, иако је то било само да бих покупио диплому (коју на крају нисам добио, испричаћу вам ту причу). Отишли смо на плажу Кампосота, која је моја омиљена, а прошле године нисмо могли да одемо јер није била у добром стању. Отишли смо у Ферију Острва, после толико година током којих је нисам посећивао. Иако нисам највећи љубитељ Ферије, волим да одем, да се тамо прошетам, да тамо вечерам...

А посебно сам провео време с породицом: са својим сестрама, сестричином и сестрићем.

Једна мојих највећих траума је tempus fugit. Схватање да време лети и не враћа се, да никада нећемо бити млађи него што смо сада.

А сада ми је жао што нисам провео више времена са сестрићима док сам живео у Севиљи и што не могу то да радим сада јер живим у Барселони. Зато морам да искористим време када сам с породицом.

Такође, много размишљам о томе шта радим са својим животом, зашто сам у Барселони, зашто сам донео одлуке које су ме довеле да будем овде, и да ли би било боље да сам донео друге одлуке.

Због свега овога, данашњи дан је тежак, веома тежак. Претпостављам да ће проћи.

Лето и језици

Драги читаоци,

опет је лето. То значи да се враћају многе ствари: врућина, зној, плажа,... и, наводно, моја жеља да научим кинески. Или јапански, или друге језике.

Први пут сам размишљао о учењу кинеског прошле године. Два моја пријатеља су одлучила да се упишу на курсеве кинеског: један у Званичну Школу Језика (ЕОИ), други преко шпанског даљинског универзитета (УНЕД). То ме је учинило радозналим: преузео сам апликације за учење кинеског, па чак купио књигу за почетнике. Ево је, стоји на полици.

Заправо сам неколико недеља вежбао апликацијама. Чак сам научио отприлике 30 или 40 знакова, можда више. Међутим, не знам шта је било, али престао сам да вежбам и учим. Осим тога, у септембру сам сазнао кад ће бити званични испит из српског, који ми је био приоритет. Напустио сам кинески и нисам више гледао назад.

До сада. Не знам да ли је до лета, да ли је до наших посета кинеским ресторанима или до тога што су моји пријатељи завршили курсеве, али сад ми се поново учи книески. Још увек не знам да ли ћу имати дисциплину или довољно воље да озбиљно учим, али волео бих да учим бар нешто. Питам се и о језику да изаберем, јер желим да учим мало кинески, али и мало руски, јапански, баскијски...

Приоритет је, остаје и остаће српски, али можда могу да издвојим мало времена и за друге језике...