Сећања и кајања

Јуче смо се вратили са одмора. Седам дана смо провели посећујући моју породицу у Кадису.

Ово није ништа нарочито, ако узмемо у обзир да идемо два-три пута годишње и тамо проводимо тамо неколико дана.

Међутим, овог пута ме је ударило другачије. Овај одмор је био другачији. Имам утисак да сам највише осетио живот који не живим.

С једне стране, то што смо морали да летимо у Севиљу, а не у Херес, омогућило је да посетимо Севиљу и кад смо стигли и кад смо се враћали. Ретко говорим о овоме, али Севиља је још увек град у којем сам највише свој, где сам највише био свој, и где бих обожавао да се вратим. Из Кадиса сам јер сам тамо рођен и одрастао, али сам из Севиље јер сам тамо живео тринаест година и тамо постао одрасла особа.

И зато што превише често мислим да никада нисам смео да одем одатле, да сам морао да наставим да тражим посао тамо.

С друге стране, током времена које смо провели у Кадису, урадили смо више ствари које сам радио кад сам тамо живео. Посетио сам школу језика, иако је то било само да бих покупио диплому (коју на крају нисам добио, испричаћу вам ту причу). Отишли смо на плажу Кампосота, која је моја омиљена, а прошле године нисмо могли да одемо јер није била у добром стању. Отишли смо у Ферију Острва, после толико година током којих је нисам посећивао. Иако нисам највећи љубитељ Ферије, волим да одем, да се тамо прошетам, да тамо вечерам...

А посебно сам провео време с породицом: са својим сестрама, сестричином и сестрићем.

Једна мојих највећих траума је tempus fugit. Схватање да време лети и не враћа се, да никада нећемо бити млађи него што смо сада.

А сада ми је жао што нисам провео више времена са сестрићима док сам живео у Севиљи и што не могу то да радим сада јер живим у Барселони. Зато морам да искористим време када сам с породицом.

Такође, много размишљам о томе шта радим са својим животом, зашто сам у Барселони, зашто сам донео одлуке које су ме довеле да будем овде, и да ли би било боље да сам донео друге одлуке.

Због свега овога, данашњи дан је тежак, веома тежак. Претпостављам да ће проћи.

Лето и језици

Драги читаоци,

опет је лето. То значи да се враћају многе ствари: врућина, зној, плажа,... и, наводно, моја жеља да научим кинески. Или јапански, или друге језике.

Први пут сам размишљао о учењу кинеског прошле године. Два моја пријатеља су одлучила да се упишу на курсеве кинеског: један у Званичну Школу Језика (ЕОИ), други преко шпанског даљинског универзитета (УНЕД). То ме је учинило радозналим: преузео сам апликације за учење кинеског, па чак купио књигу за почетнике. Ево је, стоји на полици.

Заправо сам неколико недеља вежбао апликацијама. Чак сам научио отприлике 30 или 40 знакова, можда више. Међутим, не знам шта је било, али престао сам да вежбам и учим. Осим тога, у септембру сам сазнао кад ће бити званични испит из српског, који ми је био приоритет. Напустио сам кинески и нисам више гледао назад.

До сада. Не знам да ли је до лета, да ли је до наших посета кинеским ресторанима или до тога што су моји пријатељи завршили курсеве, али сад ми се поново учи книески. Још увек не знам да ли ћу имати дисциплину или довољно воље да озбиљно учим, али волео бих да учим бар нешто. Питам се и о језику да изаберем, јер желим да учим мало кинески, али и мало руски, јапански, баскијски...

Приоритет је, остаје и остаће српски, али можда могу да издвојим мало времена и за друге језике... 

Најчуднија веза коју сам икад имао

Читао сам неког психолога како пише да смо ми гејеви толико навикли на маргинализацију и напуштање, да се закачимо за првог човека који нас слуша.

Привремено ми се то десило 2008. са човеком који ће бити најчуднија особа са којом сам имао икакву везу.

У марту 2008. мој живот је био чудан. Мењао се, а ја нисам био потпуно спреман. Имао сам 23 године, и кратко пре тога почео сам да радим у ЕАДСу (Ербас), добио сам возачку дозволу и купио полован ауто. У слободно време сам се бавио истим стварима: аеробиком у теретани увече, и немачким у школи језика (био сам у 5. разреду), али нисам имао друштвени живот, сем онлајн. Моји тадашњи пријатељи су били онлајн.

А онлајн сам упознао овог човека, рецимо да се звао Ф. Ф је имао 31 годину, живео је у Мадриду. Упознали смо се на вебсајту за геј људе, разменили смо Месенџер-адресе и разговарали неколико дана, такви разговори који трају до ноћи. Дакле, после неколико дана, предложио ми је: зашто не дођеш у Мадрид за викенд?

Пред првим човеком који ме је слушао годинама, ја сам очигледнао рекао да важи. Тада сам већ радио, имао сам мало новца (није било много, зарађивао сам 500 евра месечно), а однос између Сан Фернанда и Мадрида био је јефтин (повратна карта је коштала 30 евра, иако је пут трајао осам сати аутобусом).

Не могу да се сетим детаља о томе шта смо урадили тог викенда и другог који сам тамо провео. Али се сећам Ф-а.

Ф није био посебно згодан. Рецимо да је његова снага било интересовање које је показивао. Све га је занимало, чак и најмања глупост коју сам могао рећи.

Међутим, све о њему било је тајанствено. Никад нисам знао који је био његов посао, или од чега је живео. Ако је био запослен, није радио 8 сати дневно, то знам, јер је имао пуно слободног времена. Само знам да му ништа није фалило. (У својој соби имао је ајПод тач, купљен пре 2 недеље, још у пластици; није га занимао, јер је могао да купи новији - и купио га је кад сам био тамо).

Говорио је да је Исланђанин, што сам сматрао врло егзотичним, а мене је он занимао због језика и културе - знате ме већ. Говорио је шпански превише добро да би био из Исланда; заправо бих ја рекао да је из Мадрида. Питао сам га пар пута о сумњама око исландског језика (пре тога сам био научио пар ствари из књиге), али није знао одговор. Нема везе -мислио сам-, многи матерњих говорници не знају како њихов језик функционише, иако он није рекао ниједну реченицу на исландском.

У питању је то што нисам могао да сазнам ништа више о њему у два викенда који сам провео с њим. Нити о његовој породици, нити о његовим пријатељима. Једино што сам сазнао било је то што је његова мајка била пензионерка која живи у Алмерији. Нисам ни видео његове цимере, јер смо улазили и излазили тамо где нису могли да нас виде.

Међутим, као што кажемо на шпанском, лажи имају кратке ноге. Политички нисмо имали ништа заједничко; иако се стидео да то призна, био је десничар. Рекао ми је да нише био члан никакве странке, али једном кад смо били у кафићу, отворио је новчаник и видео сам карту ПП-а. Тад сам се наљутио, сад бих га само сматрао патетичним.

Друга лаж. можда најапсурднија, била је његов идентитет. Иако се трудио да ја не могу нигде видети његово име, кад је био са мном отворио је лаптоп и ушао на вебсајт ФНАК-а, да резервише нови ајПод тач. На углу се појавило корисничко име. Његово је било врло шпанско име, са два врло шпанска презимена. Био је Ф, наравно, али не написано на исландском, него на шпанском.

Након тог другог викенда није више имао интересовања за мене. Није био гостинг како бисмо данас говорили, јер је одговорио на моје поруке, али касно и без воље. Очигледно, и моје интересовање је нестало.

(Зашто је мене и даље интересовао? Људи... као што сам рекао, био је први мушкарац који ме је слушао годинама.

У перспективи, закључак до којег сам дошао јесте да је имао неки проблем са својим идентитетом и требало му је да измисли други да буде занимљивији, не само за друге, него за себе.

Ево приче. Поука? Нема. Могао бих вам рећи да волите себе и не допустите да вас варају; али ако вам се деси, то јесте јер немају искуства да то спречите.

Као епилог: поново сам га срео после неких година на геј вебсајту. Тад сам имао 31 годину, а он 32. Чудан је случај где се разлика у годинама смањује. Рачунам да сад, кад имам 40 година, он треба да има 35.

Maline za Novogodišnju noć

(Ovo je prevod mog blog članka sa španskog)

S vremena na vreme kupujemo maline. Ove nedelje videli smo ih u Lidlu, pa smo ih kupili, izgledale su odlično.

Za mene su maline voće Novogodišnje noći, jer u mojoj porodici postoji priča koja čini da ih tako označavam.

30. decembra 2011., moja majka je iz razloga primljena u bolnicu. Svake godine smo do tada proveli Novogodišnju noć kod nje i jeli grožđe (kao što je tradicija u Španiji), ali one godine ne bi bilo tako.

U pitanju je to što neočekivano primanje moje majke u bolnicu promenilo nam je planove. Zbog toga smo se u noći 31. decembra našli kod moje sestre (koja je živela blizu bolnice). Nismo ni pripremili Novogodišnju večeru, kupili smo sendviče u maloj prodavnici pored bolnice. Naravno, nismo imali ni grožđe. Najsličnije što je moja sestra imala da nam ponudi bile su maline koje je kupila nekoliko dana ranije, da bi spremila tortu njima.

Eno nas četvoro, tri moje sestre i mene, ispred televizije, sa tanjirom na kojem je bilo dvanaest malina, spremni da ih pojedemo uz dvanaest zvona.

Zvona su počela, a moje sestre su jele samo po jednu malinu, jer su im bile previše kisele, pa nisu mogle da nastave. Ja sam pojeo svih dvanaest malina, jer mi se kiseo ukus voća uopšte sviđa. Zato sam ušao u 2012. godinu uz dvanaest malina.

Moja majka je konačno umrla za vreme ručka sutradan, 1. januara.

Zato su maline za mene voće Novogodišnje noći. Kada ih jedem, ne sećam se smrti svoje majke kao tragedije. Naprotiv, čini da se setim toga kako smo se smejali moje sestre i ja tokom zvona, u toj improvizovanoj novogodišnjoj noći zbog okolnosti koje su nas nadesile.

Nisu moje omiljeno voće, ali obožavam maline.

Први пут у Бечу

Могао бих да опишем свој однос према немачком језику као љубав-мржња, али није тачно ни љубав ни мржња. Након толико година и толико искустава с њим, сад је језик који ми је породичан, као домаћи. Провео сам више од пола живота у вези с њим, почео сам да га учим са 15 година, а сад имам 40. Нисам га све време учио, али повремено читам ствари на немачком, кад наиђем на њих на друштвеним мрежама, на пример. Стигао сам до тачке где разумем 90% тога што чујем и читам. С друге стране, нисам способан да га течно говорим, а желео бих да освежим своје умеће на немачком, али нисам толико мотивисан да се трудим. Више није мој омиљени језик као што је био у мојој младости.

У питању је то што је, барем по мом искуству, предавање немачког језика екстремно центрирано у Немачкој. Можете мислити да је ово логично, а увек постоји бројни аргумент: 80% говорника немачког језика живи у Немачкој. Оно што није толико логично јесте да никад не чујеш ништа о осталим варијететима језика. Мени се чак десило да ми је учитељ исправио употребу глагола која је обична на југу Немачке, чак је и званична у аустријском стандарду, само зато што није званична на Немачкој. Такве су ствари.

(За оне које то занима: ради се о употреби глагола sein за перфекат глагола stehen, liegen и sitzen. Можете рећи, а зашто то тако кажеш а не глаголом haben, како се свиђа учитељима? Прво, јер је мени логичније, а друго, јер сам то тако научио док сам био Ерасмус студент на југу Немачке).

Могу да додам, кад сам био у Немачкој и тамо учио немачки, врло ретко су спомињали Аустрију или Швајцарску (Белгија не пада никоме на памет).

Последица свега овога је: иако сам увек био радознао за Аустрију, моје знање о Аустрији и њеном главном граду Бечу увек је било недовољно. Заправо, мој утисак је био да је Беч сладак и мали главни град мале земље без претензија, нешто попут Брисела или Даблина.

Мој утисак је почео да се мења кад сам почео да учим српскохрватски, а пре свега, кад сам био у Бечу неколико сата у јануару, на путу до Београда. Време је било довољно да Пау и ја стигнемо од аеродрома до центра, да се мало прошетамо и ручамо.

Док смо били тамо, схватио сам да је град пун себе. Мало смо се шетали, а било нам је јасно колико је важан био град, историјски. Знам, то је мало очигледно кад знаш недавну европску историју, али мени је било шокантно јер нисам очекивао да је то још увек тако видљиво. Осећао сам се као да бих сваког часа срео Сиси Царицу.

Бечка Опера

Као што сам рекао, мој утисак се такође променио захваљујући мом учењу српскохрватског. Није могуће учити језик без везе са културом у којој се говори. Мене је увек занимало све што се односи на Југославију и балканску културу. Наравно, то значи да не можеш избегавати да сазнаш шта мисле о комшијама који су историјски имали најевћи утицај: Турци (због Османског Царства) и Аустријанци (због Аустроугарске).

Још данас, однос међу народима бивше Југославије и Аустријом огроман је. Количина људи са Балкана која живи у Бечу је превелика (док смо били у Бечу, само неколико сата, чули смо како говоре српскохрватски врло често), а већина њих који не живе тамо посетила је Беч бар једном. Постоје бројни дневни летови између Беча и Београда, као и редовне аутобуске линије. Између Беча и Загреба је чак и лакше, има неколико дневних возова.

Међутим, огроман однос не значи добар однос. Мишљење о Аустрији међу људима са Балкана веома је разноврсно, али прилично је негативно: у колективној свести још увек је тежак улог Аустрије као империјалистичке силе, до пре мало више од века. Ово се не побољшава ако узмемо у обзир да Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци у Аустрији немају најбољу репутацију, јер су сиромашни имигранти, а често их Аустријанци гледају с висине. Стога, ако се распитујеш међу људима са Балкана, лако је да пронађеш некога ко критикује Аустрију и Аустријанце, понекад на нездрав начин.

Ипак, Беч је град у који бих желео да се вратим, овај пут знајући шта ћу тамо наћи. Може бити и прилика да се помирим с немачким језиком.

Нестанак струје у Шпанији

Прошлог понедељка, десио се нестанак струје у Шпанији и Португалији. Ја сам то доживео код куће, док сам радио. У пола један сам чуо како је осигурач скочио и струја нестала. То ми није деловао толико чудно, пошто се дешава мање-више редовно, кад неки уређај има проблем. Ништа посебно.

Међутим, кад сам стигао уз осигурач и поново сам га укључио, струја се није вратила. Тад сам помислио да нешто није у реду у кући, да се нешто сломило. Послао сам Пауу поруку, рекао да је струја нестала, па је одговорио да је нестала и тамо где он ради. Кад сам јавио пријатељу који живи у Барселони у групском чету, одговорила је пријатељица која живи у Мадриду да ни она није имала струју. Онда сам сазнао да је проблем био врло озбиљан и широк.

На почетку сам био уплашен, али сам се мало касније сетио да имам мали радио на батерије. Кад сам почео да слушам радио, смирио сам се, било је као да више нисам сам. Осим тога, рекли су да северна подручја су почела да добијају струју, то су биле добре вести.

На крају крајева, у уторак ујутру сви су поново имали струју. Онда се није знало зашто се све десило; било је неколико теорија завере. Неки су рекли да је био напад из Русије, или из Израела. Други су рекли да је Илон Маск пре неколико месеци упозорио да нема енергије за све јер вештачка интелигенција захтева много енергије, и да ће бити потребно трпети нестанке струје. Други су се сетили да је Урсула фон дер Лајен недавно рекла да треба да купимо комплет за преживљавање за случај да почне рат, и деловало је као да су нас ставили на тест.

После неколико дана, стручњаци су се појавили на медијима да дају своје закључке. Наводно је проблем био у управљењу обновљиве енергије. Уопште, производња струје треба да се уради у истим бројевима као потрошња енергије. Иначе, фреквенција ће се променити и неће више имати исправну вредност да се користи. Дешава се да много соларних инсталација у Шпанији имају више од десет година, а немају прекидаче које регулишу рад соларних панела. Ови прекидачи су потребни да би било могуће искључити ове панеле кад не треба њихове енергије, јер тренутна потрошња није толико висока. У понедељак се то десило; из тог разлога, много делова мреже искључило се за безбедност.

Након овога, производња струје је поново почела, али ових дана имамо више производње из газа него из обновљивих извора, јер су термалне електране лакше да се регулишу. Планира се да се уводи више обновљиве енергије мало помало.

Посета у прошлост кроз писма

Драги читаоци,

провео сам целу прошлу недељу у Кадису са породицом. Био је карневал, фестивал који је тамо врло важан. Осим тога, искористио сам прилику да се одморим од посла.

Случајно, у задњи дан сам био са сестром да заједно прегледамо писма која је наш отац слао нашој мајци и која је она сачувала.

Мој отац је врло често путовао због посла. Почео је да пише писма кад је био у војном року, 1968.-70., али има и писама из времена кад је радио као електричар за Абенгоу по Андалузији, а у бродовима по Америци.

Нисмо имали времена да их све гледамо, јер их има много. Осим тога, нису била по реду; желимо да их средимо и прочитамо, а ја желим да их скенирам.

Писма која смо прочитали изазвала су осећаје које нисам очекивао. На почетку сам се осећао чудно јер смо читали интимна писма, то јест, нису била написана да их други људи читају. Ставио сам тај осећај на страну, па сам открио причу између својих родитеља. Наравно, знам да су моји родитељи били млади, али је типична ствар коју не очекујеш док је не сретнеш: пар деце, она са 15 и он са 19 година, који се шаљу писма да се кажу колико се недостају, колико се воле и колико се брину зато што је она остала трудна.

Било је узбудљиво, а сад једва чекам да поново путујем код сестре (вероватно лети) да наставимо да читамо.