Prezime

Dragi čitaoci, danas ću da vam govorim o prezimenu.

Prezime je ta stvar koja nas identifikuje kao članove neke porodice, a kažem „stvar“ jer postoje ljudi koji ga smatraju imenicom, dok drugi misle da je pridev.

U mojoj porodici prezime je bila tačka neslaganja. Moji roditelji su se razveli 1993. godine, kada sam imao osam godina, posle kraja ljubavi koji je vrlo loše rešio moj otac (mesecima je nameravao da radi to što je bilo uobičajeno 90ih godina, zadržati brak sa mojom majkom dok provodi slobodno vreme sa ljubavnicom).

Moja majka, koja je i posle 25 godina bila zaljubljena u mog oca, patila je mnogo, a moje najstarije sestre, koje su imale oko 20 godina, bile su svesne svega. Zato su odlučile da obrnu prezimena (u Španiji imamo dva, jedno očevo i jedno majčino), kako bi nosile prvo majčino, pa drugo očevo prezime, kao znak odanosti majci i odbijanja mog oca i njegovih postupaka. Moja četvrta sestra i ja bili smo maloletni, pa su nam imena bila netaknuta. 1999. je ona napunila 18 godina, a jedna od prvih stvari koje je uradila je upravo da i ona obrne prezimena.

Kad je došla 2002. godina, i ja sam napunio 18 godina; međutim, nisam obrnuo prezimena, a to je kod kuće izazvalo manju dramu. Objasnio sam da za mene to prezime nije bila veza sa ocem, jer nisam imao nikakav kontakt sa njim, niti nisam znao ništa o njemu. Ipak, osećao sam da me moje prezime identifikuje. Kada sam čuo svoje prezime, mislio sam na sebe, ne na oca ni na bilo koga drugog. Takođe je bilo tako jer su me često u školi prozivali po prezimenu, zato što je moje ime bilo vrlo često. U osmom razredu, na primer, dešavao se ekstreman slučaj: bilo je petoro Danija u odeljenju (dva su čak i delila prvo prezime i trebalo je da se razlikuju po drugom).

Mojoj majci se ovo objašnjenje nije svidelo, iz očiglednih razloga. Po mom mišljenju, prezime  je označavalo mene, ali po njenom, bilo je prezime mog oca. Međutim, nije insistirala. Bila je to moja odluka i tako je ostalo. Nije joj se dopalo, ali nije mogla ništa da uradi. Mislim da je u dubini duše verovala da ću kasnije predomisliti.

Moja majka umrla je 2012. godine, a moj otac 2018., tako da ova tema više nije aktuelna. Nikoga više ne zanima. U porodici smo svi mi prihvatili to što moje sestre i ja imamo različita prezimena. A samo se spominje kada to objasnimo ljudima koji tek saznaju za to.

Druga priča je ona o mom imenu, ali nju ću vam ispričati nekom drugom prilikom.