Путовање у Андору

Драги читаоци, јуче смо се вратили са кратког путовања у Андору. Провели смо тамо три дана за Ивањдан. Заправо, други је пут да идемо тамо за Ивањдан, јер је код нас традиција да се бацају петарде, а не подносимо пиротехнику.

Андора је чудна земља. Мала је држава, независна је већ вековима. Њен је службени језик каталонски и има најближе везе са Каталонијом.

Међутим, Андора није члан Европске уније. То значи да све оно што важи код нас и што је исто у свим земљама Европске уније, не важи тамо. На пример, немају никакав уговор о ромингу, то јест, ако желиш да користиш свој обични телефон тамо, платићеш врло високу цену, око два евра по мегабајту или тако нешто. Други пример: паркинг се плаћа по започетом сату, без обзира на то да ли паркираш два минута или педесет, што је код нас противзаконито.

Највећа привредна активност у Андори је пореска евазија. Није лепо то рећи, а Андоранци се и увреде кад им се то спомене, али јесте тако. Најцентралније улице у Андори ла Вељи (главном граду) пуне су продавница у којима се највише продају алкохолна пића, дуван и парфеми. Парфимерије су безбројне, као и апотеке, мада ми и даље није сасвим јасно зашто. Питао сам Геминија, који ми је објаснио да је то због могућности увоза лекова из целог света (што је немогуће у Шпанији и Француској) и због смањених пореза на производе који нису лекови. Шта знам ја.

Нас не занима ни алкохол ни дуван. Не купујемо ни парфеме. Купујемо само неке чоколаде које овде не можемо наћи: велике Тоблероне посебних укуса какве овде налазимо само на аеродрому (и то по високој цени), као и један бренд белгијске чоколаде који Пау обожава, а који се не продаје у Шпанији. Такође купујемо неке врсте гелова за туширање који се продају у Француској, али не код нас. Не знам зашто Французи имају толико већи избор гелова него ми.

Зашто смо онда уопште отишли у Андору? Због мира, природе и климе. Место је врло мирно, врло лепо, нуди безбројне могућности за шетњу у природи, а што је најважније: ноћу је свеже! Могли смо да спавамо покривени, што је лети немогуће овде. Наравно, поред чињенице да тамо не бацају толико пиротехнике.

Ово је четврти пут да путујем у Андору. Неће бити последњи, иако се нећемо вратити ускоро.

Јунско читање

Иначе не волим да читам неколико књига истовремено, али се десило да тренутно читам чак три. Рећи ћу вам и зашто.

Морам да признам да сам, откад сам завршио са читањем "Небеских тела", покушао да започнем неколико књига, али ниједна ми није била толико занимљива да бих наставио. На крају сам остао на две.

Прва је Ана Карењина Лава Толстоја. Пре ове књиге, покушао сам да читам Беле ноћи Достојевског, али ми је језик био превише тежак. Зато сам се плашио да нећу моћи да читам ни Толстоја. Међутим, језик му је много лакши, иако је и даље помало тежак јер су многе речи старинске. Изабрао сам Ану Карењину, јер кажу да је један од најбољих романа светске књижевбости, а тема ми се чини интересантнијом него Рат и мир, на пример.

Друга је Неподношљива лакоћа постојања Милана Кундере. Ову књигу сам почео да читам јер ми је Немања говорио на лекцији о њој, па је читам на хрватском зато што ми је ово издање он препоручио. Лакше ми је њу читати, али ми се заплет не свиђа толико. Прочитао сам тек шест поглавља, али мислим да је протагониста помало сексиста, док је његова љубавница романтична и традиционална, што ми се уопште не свиђа.

А трећу књигу сам почео да читам баш данас. На Тиктоку сам открио квир аутора Џоша Силвера. Потражио сам неке информације о њему, па сам прочитао да је његова прва књига дистопија. Морао сам одмах да је пронађем, волим дистопије, па сам дуго желео да читам неку са ЛГБТ темама.

Рећи ћу вам шта мислим о овим књигама.

Обожавам да читам електронски

Јуче сам отишао у теретану и, након што сам почео вежбе рутине које сам морао да урадим, приметио сам да су ми леђа била на ивици повреде, па сам одлучио да их не форсирам и оставио сам прву вежбу незавршену. Прешао сам на елиптични тренажер и, срећом, имао сам са собом електронски читач.

Мој први електронски читак поклонио ми је Феде, мој бивши, за 29. рођендан, 2013. године. Био је то Киндл 4. генерације, није био додирни, већ је имао дугмад доле и на страни, која је служила за кретање кроз екран.

(Не знам зашто говорим у прошлости кад га још имам. Заправо, стоји ми изнад ноћног сточића, иако га више не користим.)

Тада сам већ дуго желео е-читач, али нисам се усуђивао да га купим. Чинио ми се као непотребан и фриволан трошак, а ја себи нисам приуштавао такве трошкове. Зато сам био толико захвалан кад ми га је Феде поклонио, и то са кожном, врло лепом футролом.

У питању је то што ми се, откад имам тај е-читач, десило оно што су ми пријатељи и колеге говорили да се и њима десило: почео сам да читам много више.

Баш много више волим да читам електронски. Постоји неколико предности које су за мене биле кључне да пређем на е-читач и да читам више него на папиру.

Најважнији фактор је удобност. Држати е-читач у руци много је лакше него држати књигу, нарочито када је дебела. Поред тога, код таквих књига, да би читао средишње странице, морађ јако да је отвориш, што оштећује књигу. Ово је уобичајено са коришћењем, али мени је и даље жао. Осим тога, не мораш да бринеш да  обележивачем или другим методама сачуваш страницу на којој си стао.

Други аспект е-читача, који мени још увек није важан, јесте то што можеш повећати или смањити величину фонта (ја засад добро читам и мање фонтове, али ово неће дуго трајати). Постоје и људи који цене то што е-читач не показује корицу књиге, јер им је важна приватност. Међутим, мишљења су подељена о овој теми (неки људи више воле да се види шта читају).

Такође је удобно то што на једном уређају можеш имати неколико кљига. Није више неопходно да бираш коју ћеш књигу понети на путовање, можеш их понети неколико и променити ако ти је нека досадна, или ако желиш да их читаш наизменично.

То што немаш огромну библиотеку књига на папиру које си некада прочитао јесте нешто на чему си захвалан када дође време за селидбу.

Осим тога, ту је и фактор трошка: нове електронске књиге су јефтиније од оних на папиру, а класичне књиге (чија су ауторска права истекла) потпуно су бесплатне.

Јуче, док сам читао после теретане. Електронско се мастило види савршено у сунчаном дану, није потребно повећати светлост као што је случај мобилног телефона.

Постоје и неки мањи фактори, као што је могућност претраживања текста. То је веома корисно када књига има много ликова, а не можеш да све запамтиш по имену.

Због свега тога, једва читам на папиру. И даље имам, а понекад и купујем, књиге на папиру, али само када је у питању стручна литература (речници, граматике) или уџбеници. Такве књиге, које се не читају одједном од почетка до краја, практичније је да имам на папиру.

Данас више не користим онај први е-читач, који још имам: батерија му је трајала све краће и дугмад је почела да отказује. Овај који сада користим је други Киндл, који ми је поклонио Пау за Божић 2024. Ипак, истражујем опције за промену свог е-читача, како више не бих користио Амазон, који намеће превише ограничења.

Разумем и не критикујем оне чији је аргумент против електронског читања то што обожавају мирис или додир папира. Не делим то мишљење, али нећу то критиковати, свако бира оно што му је најважније.

Време пролази

Драги читаоци,

У суботу сам се вратио са одмора. Дивну сам недељу провео код своје породице у Сан-Фернанду. Наши се одмори углавном своде на храну, шетње и, пре свега, време са мојим сестрама и нећацима.

Време неминовно пролази. Моја сестрићина има сад 22 године, мој сестрић има 20. Сад се налазе у добу када им се животи најбрже мењају. Кандела ради већ годину дана у бару, али ће забраво од овог месеца бити незапослена, јер се бар затвара. Добила је пре месец дана возачку дозволу и купила свој ауто. Марио се спрема за испит да постане војник, биће у јуну и не сумњам да ће положити, што значи да ће од септембра живети у Феролу.

Следећу пут ћемо их посетити у јулу. Још не знамо да ли ће Кандела радити или ће и даље бити незапослена. Марио је већ рекао да ће уживати у лету. Међутим, то ће бити последњи пут да живи тамо код моје сестре. Након тога, кад путујемо тамо, нећемо се тамо срести.

Заиста жалим што нисам провео више времена с њима док су били млађи. Сад више ништа не могу да променим.

Жртве мотивације

Драги читаоци,

ако сте икад учили језике (или било шта), већ знате да успех много зависи од мотивације. А то је тако, јер од мозивације зависи то да ли стварно учите или не, да ли посвећујете време и труд. Ако сте мотивисали, све ће успети, иначе ће све пропасти.

Ово ми се тренутно дешава. У ствари ми се дешавало откад сам почео да учим српски. Проблем је то што мотивација није непрестана: долази и иде. Понекад се осећам супер мотивисано, понекад се налазим у рупи. Ово ми се у задње време дешава: имам осећај да никада нећу добро писати и говорити на овом језику, да ћу заувек говорити ту сломљену верзију језика и да се нећу никад побољшати.

Не значи да ћу престати да учим и да вежбам, али је тешко да идем даље због тога. Видећемо.

(Знате да увек дајем текст једној вештачкој интелигенцији да ми га исправи. Овај пут нећу. Овако пишем у стварности.) 

Можемо ли да одвојимо дело од аутора?

Традиционално, кад се говори о уметности, славимо велика дела, дела која су напорна, иновативна или генијална, а славимо људе који су направили ова дела, сматрамо их сјајним уметницима.

Међутим, задњих деценија, све се чешће анализира какви су били ти људи, не само као уметници, него уопште као особе. Да ли су се понашали како треба према другима? Да ли су били добре особе?

Прво испада питање, како можемо да судимо уметнике који су живели пре много деценија, чак и пре много векова? Да ли је у реду да негативно судимо давне уметнике по садашњем моралу? Неки људи мисле да јесте, ја се с тим не слажем. Верујем да је свако живео у свом времену, у свом добу, а тада је морал био другачији. Али ово је само део дебате, дубљи део, а нећу овде о томе да говорим.

Исто се питање поставља у случају садашњих уметника. У наше време, већина је уметника позната не само као уметници, него и као особе. Зна се то што раде, то што мисле, каква су њихова мишљења о актуелним темама. Деведесетих је то почело с папарацима и жутом штампом, сада је још важнија улога друштвених мрежа. Уметник мора да се покаже на друштвеним мрежама, иначе не постоји.

То значи да све више знамо о њима, и све више знамо о томе какви су. Стога, у неким случајевима, понекад сазнајемо да неки уметник који је светски чувен није баш биће светла, из разних разлога.

У таквим случајевима, поставља се питање: да ли је у реду да одвојимо дело од аутора? Можемо ли уживати у стваралаштву једне особе кад већ знамо да није добра особа?

На пример, у којој мери можемо уживати у једној лепој љубавној песми, кад већ знамо да је аутор малтретирао своју жену? У којој мери можемо веровати у истинитост неког лепог текста, након што је аутор рекао да жене имају превише права или да су ЛГБТ+ људи “свуда” и треба их ограничити?

По мом мишљењу је ова дебата занимљива и потребна. Посебно у неким случајевима, кад се аутор труди да буде гадна особа. На пример, позната се ауторка прогласала као противница транс особа и финансира групе и лобије који се боре да се ограниче права тих особа. Ова ауторка је написала врло популарну серију фантастичних књига, то значи, свака особа која купи једну књигу или један производ ове серије, посредно финансира и дискриминацију и мучење према транс особама.

Овај је можда екстреман пример, јер је она врло гласна о томе чиме се политички бави. Међутим, има много уметника који су се изјаснили за циљеве који нису баш добри, па не знамо да ли и финансирају иницијативе које могу да шкоде људима.

Из ових разлога, многи су се уметници жалили због тога што су назвали “културом отказивања”. Описују је као нешто превише штетно, али то је само стратегија, јер се осећају осуђено и више би волели да раде то што желе без губљења популарности.

Мишљење да се мора одвојити дело од аутора има различите врсте бранилаца. Неки кажу да ако постанемо толико строги, нећемо моћи да уживамо ни у каквом уметничком делу. Ја се с тим не слажем, јер то би значило да ниједан уметник није пристојна особа.

Други, ипак, само одлучују да одвоје дело и аутора јер им је комфорно да не преиспитују свој укус и навике и да се не одрекну својих омиљених уметника, без обзира на то какве су особе. Признајем да ми се исто некад десило, јер је свакако лакше игнорисати последице сопствених чинова него променити ставове и навике.

На крају, мислим да би дефинитивно било боље да будемо критични према уметницима, а да боље одлучимо где и на кога трошимо наше паре.

Ухвати зеца

Напокон сам завршио књигу Ухвати зеца. Књигу је написала Лана Басташић, југословенска списатељица.

Желео сам да читам ову књигу откад сам је видео у књижари. На каталонској насловници пише да је занимљиво и забавно путовање двеју пријатељица кроз Балкан до Беча, па звучи као прича која ми се сигурно свиђа. Међутим, прича није баш таква, али нећу писати спојлере.

Прича прати Сару, Босанку која живи у Даблину кад добије позив давне пријатељице Лејле. Лејла јој каже да се њен брат појавио у Бечу, који је током рата нестао из куће, па тражи да је вози до Беча да га нађу. Током путовања ће се сетити личне историје, тога што их је спојило и што их је раздвојило, детињства у Југославији, рата и универзитетских година.

Књига се бави неким темама које сматрам занимљивим:

• Пријатељства из детињства, како смо навикли на њих, али како често нису најздравија. Пријатељство је између Саре и Лејле дволично: познају се савршено, све знају једна о другој, али се у ствари више не подносе и не понашају се лепо једна према другој.
• Осећај емиграната кад морају да се суоче с прошлошћу, земљом коју су оставили иза себе, посебно кад немају добра сећања на ту земљу. Тај осећај да је све познато и породично, али није увек пријатно, или не више. Такав је осећај Саре према Босни: Босанка је и Српкиња, али живи у Даблину већ више од десет година, не јавља се више породици, не говори више свој матерњи језик.
• Еволуција људи током година. Сара и Лејла су још увек исте, али и нису. Сара осећа да још познаје Лејлу, али је изненађује део Лејле који не познаје након десет година.
• Сећања на рат. Сара и Лејла су живеле у Бањалуци током рата, али Сара је Српкиња, док је Лејла Бошњакиња. То значи да њихова искуства нису уопште била слична. Такође ми делује занимљиво начин на који Сара доживљава свој етнички идентитет: и у себи, и у породици.

Међутим, дајем овој књизи само три звездице, јер су ми неки видови књиге сметали. Углавном ми је био проблем стил писања ауторке. Мада добро одражава дубоке мисли Саре о њеној прошлости и емоцијама према Лејли, врло често иде ка превише апстрактним темама, што чини да буде тешко и понекад досадно да се прича прати. У сваком случају, то не би било важно да ми се допало како се књига завршава, о чему нећу причати овде.

На крају, упркос детаљима који ми се нису допали, мислим да је прича интересантна и много сам уживао, док сам читао.

Викенд националних избора

Не знам да ли то знате, али ове године нећу гледати Евровизију, јер мислим да није у реду то што се сад дешава с Израелом. Чврсто верујем да је срамота што их нису искључили из такмичења.

Међутим, то не значи да морам да се одрекнем националних избора који ми се свиђају. За викенд смо гледали хрватски и шпански избор.

Шпанска полуфинала су била у уторак и у четвртак, док је финале одржано у суботу. Полуфинала нисам гледао, јер су почела врло касно, тек у 23.00. Ко је донео ту одлуку да почну толико касно? Најгоре је што знамо разлог, а уопште није леп.

Бенидорм Фест је био леп и фин спектакл. На срећу је финале почело у 22.00, а Антонио је дошао да га гледа с нама. Наступи су били разнолики, неки су извођачи добро певали, а други и не баш. На крају сам одлучио да гласам за Тонигрокса и Лусикалис, који долазе из мог родног краја, али нисам гласао за њих због тога, већ зато што су имали леп наступ, добру песму и добро су певали. Пау је гласао за Китај, па Антонио за Миранду!

Хрватска полуфинала сам гледао јер су била у цивилизовано време, почела су у 20.15. Песме нису биле толико добре, али су неке биле интересантне. Највећи је проблем био што су моје омиљене песме имале страшне наступе уживо. Лима Лен и Зевин нису имали најбоље наступе, благо речено. Ипак, Лима Лен је чак прошао у финале, док Зевин није, нажалост. Финале није било врло узбудљиво јер је било очигледно да ће Лелек победити, биле су апсолутне фаворите. Њихова ми се песма свиђа, али није ми толико лепа како би била једина за победу.

Сад кад су прошла ова два финала, остају ми још литвански, португалски и наравно српски избор. Тиме ће овогодишња „евровизијска“ сезона за мене бити завршена.

Испит Ц1? Или није добра одлука?

Драги читаоци,

прво, не могу да верујем да нисам ништа написао од прошле године! Срећна нова година и тако даље, претпостављам. У мом животу је све у реду, као и обично. Не значи да је баш све савршено, али то није тема о којој сам дошао да вам причам.

За ову годину још увек нисмо планирали ниједно путовање. Па сам проверио веб-сајт центра за српски језик, где сам стекао Б2 сертификат, и сазнао да имају испит средином јуна. Одмах сам почео да планирам... шта ако отпутујемо у Београд у јуну, шта ако се припремим за испит, да ли ће бити могуће? Да ли ћу бити способан?

Милион мисли ми пролази кроз главу, али још увек нисам сигуран. С једне стране, волео бих да добијем Ц1 сертификат. Биће тешко, али знам да ћу учити. Међутим, свестан сам да то није оно што стварно желим. Оно што заиста желим јесте да течно говорим и пишем, а то не зависи од сертификата. Морам да се трудим да научим више, независно од било каквог папира.

С друге стране, иако ми се Београд много свиђа, желео бих да посетим и друга места. Желео бих да видим Црну Гору, Босну, Хрватску, као и остатак Србије. Такође, на листи су ми и Беч, Исланд, Пољска, Јапан, Океанија. Свет је толико велики, а време је тако ограничено...

Јавићу вам шта сам одлучо :)

Рекапитулација 2025. године

Драги читаоци,

завршава се још једна година, па је време да се сетимо тога што се десило током године.

Година је почела са путовањем у Београд. Пау и ја смо провели четири дана у Београду, како бих полагао испит из српског језика. Било је одлично искуство, с једне стране јер сам положио испит, с друге стране због свих ствари које смо урадили: не само у Београду, где смо купили књиге и српску храну да их однесемо кући, и нашли се с друговима; и у Бечу, где нисмо били пре тога и мало смо се тамо шетали.

У марту смо провели неколико дана у Кадису, с Ракелом и Мартом, како бисмо посетили карневал. Боравили смо се у малој кући близу Конила, падало је много кише, али смо се лепо провели јер смо били с мојим сестрама.

У априлу смо имали овде Елоја, који је дошао у посету. Провели смо леп викенд, па је следећег дана остао јер се десио нестанак струје у целој Шпанији, па није имао воз да се врати у Валенсију.

У јуну нисмо знали шта да радимо за Светог Јована, не волимо да останемо овде јер су људи заиста досадни с пиротехником, па смо одлучили да посетимо моју сестру и Марту у Баракалду. Само смо били тамо три дана, доста је било да се одморимо и да се лепо проведемо. Поред тога, били смо на Паради Прајда. Затим је почело лето.

Лето смо лепо искористили. У јулу смо отпутовали у Андалузију: отпутовали смо у Севиљу, јер нисмо имали добре летове у Херес, па смо се нашли с Херманом. Скоро недељу дана смо провели у Кадису, где смо урадили много тога: отишли на ручак с Канделом и Марјом, на плажу с њима, на Ферију... били су лепи дани, након којих сам имао малу животну кризу.

На крају августа смо отпутовали у Берлин, како бисмо посетили фестивал Фолсом. То је био главни разлог, али смо искористили прилику да посетимо град, јер Пау већ дуго није био тамо.

У октубру смо прославили мој рођендан, па смо поново отпутовали у Баракалдо. Овај пут смо остали целу недељу дана. Посетили смо нова места, као што је Свети Јован Гастелугаћеа.

Новембар није почео добро. Пауов отац је умро на почетку месеца. Прославили смо Пауов рођендан како смо могли, а затим смо отпутовали у Кадис, јер смо били купили путовање пре неколико месеци. Провели смо недељу дана с мојом породицом.

А опет је дошао децембар, опет се завршава година. Децембар је био месец за дружење, нашли смо се с пријатељима и одржали смо божићне ручкове и вечере.

Надајмо се да следећа година буде боља.

Година кад сам изгубио пријатеља

Изгледа невероватно, али особа која ме је научила да је љубав слободна, да бити у пару не значи поседовати никога, и да љубав и секс нису иста ствар...

... сад није доступна јер је у вези с неким врло љубоморним.

То те наводи да размишљаш о границама, на то што неко може да прихвати или да не прихвати у свом животу, и на ствари које неко може жртвовати како не би био сам.

Овај пријатељ, мој бивши, с којим сам провео четири дивне године своје младости, и једна од особа коју сам највише волео и још увек волим, одлучио је да му више вреди да избрише из свог живота многе од својих мушких пријатеља.

Ова је година кад сам изгубио пријатеља. Али ме он није изгубио, а кад схвати грешку коју је починио, ја га нећу оставити самог.

Тужан дан као еврофан

Драги читаоци,

ако ме познајете, знате да сам еврофан. Био сам еврофан откад сам био дете. Са 10 година, 1995., први пут сам пратио такмичење Евровизије. Био сам одушевљен спектаклом, песмама, гласањем. Све ми се свидело.

Сваке године сам се узбуђивао кад је стизао мај, јер сам знао да ћу чути двадесет или више нових песама, од којих ће ми се неколико свидети. Кад сам добио интернет везу, моја је страст расла, јер сам могао да откријем песме пре фестивала и да комуницирам са другим еврофановима. На интернету смо градили заједницу еврофана.

Евровизија је постала мој главни хоби пре тридесет година. Слушам евровизијске песме током целе године, не само пре фестивала. Неке од мојих омиљених песама сазнао сам на овом фестивалу. И не могу заборавити, овај фестивал ми је омогућио да упознам нове језике. Евровизија ми је била улазна врата у српскохрватски језик.

Из тог разлога, данас ми је тужан дан. Нисам био срећан због свега што се догађало у задње време у вези с Евровизијом, заиста. Мислим да је велика срамота што се Израел такмичио у последње две године, све док је убијао неколико хиљада Палестинаца. Данас се одржавало гласање у ЕБУу да се одлучи да ли Израел може и даље учествовати. Испоставило се да је већина радиотелевизија задовољна тиме што Израел учествује док наставља да врши геноцид у Гази.

Барем сам срећан, чак и поносан, што су телевизије из Шпаније, Словеније, Холандије и Ирске одлучиле да се повуку. То јесте једина прикладна одлука и ја је подржавам.

Следећи фестивал нећу пратити. Немам ни вољу ни моралну способност да то урадим.

Зар ниси био љут са мном?

Имам помало тежак однос са љутњама. Одређено, са тим што се људи наљути на мене.

Није тако да мислим да све радим добро, грешим и није ми жао да то признајем. Нема везе с тим, нешто је везано за управљање емоцијама.

Током свог живота научио сам да љутња је губљење времена, енергије, емоција. Кад волиш некога, више је конструктивно сести и рећи: види, није ми се свидело ово, чинило је да се лоше осећам. Стога, ретко ћеш ме видети љутог. Могу бити узнемирен, наравно, али љут сам можда двапут годишње и можда претерујем.

(Ово је једна од мало позитивних ствари које сам научио у односу са својим бившим. Вежбао сам и развио стрпљење на надљудски начин).

Знам да сви ми имамо неразумни део у себи и да не треба да судим људе јер га имају. Али верујем да се може изабрати да се то има у обзир или не. Зато, ако разговарамо довољно, чућеш ме говорити да је љутња одлука.

Кад се неко наљути на мене, наљутим се и ја, јер се осећам кажњено и неправедно третирано. Зато што је та особа одлучила да ме казни. А то чини да, кад се неко наљути на мене, желим да га избацим из свог живота. То је мој нерационални део, који се трудим да не узмем у обзир.

Можда је то рефлекс тога што сам морао много ствари да решавам сам. Тешко је изгубити људе које волиш, али теже је осећати се неправдено кажњено. Већ сам стар за то.

И ја се трудим да активно размишљам о томе што људи понекад реагују нерационално, а трудим се да се не одвојим од те особе ако знам да ме воли и ја њу волим. Али и мене мало смета то што морам да рационализујем понашање друге особе, кад је оно резултат да није желела да рационализује.

Одатле потиче реченица с којом сам одрастао, коју је говорила моја мајка, коју су говориле и још говоре моје сестре, и која је толико експресивна колико је понекад (само понекад) неправедна.

Зар ниси био љут са мном?

Ова реченица изражава истовремено тугу, љутњу, али посебно и инат. Поред тога, тера другу особу да призна своје емоције. Спречава да се понаша као да се ништа није десило.

Желео бих да будем конструктивнији и да не прибегавам да изразим инат на тај начин. Можда би било добро чак и да не осећам тај инат. Међутим, кад ме третирају нерационално, дозвољавам се да се понашам помало нерационално.

Отуђење од ћирилице

Драги читаоци,

једна ствар која ми се свиђа о српском јесте да је језик са двaма писмима. Волим ћирилицу јер је лепо писмо и мени је егзотично, а волим и латиницу јер ми је лака и позната, али волим и могућност да користим писмо које ми прија у сваком тренутку.

Међутим, приметио сам да сам се мало отуђио од ћирилице. Навикао сам се толико на то што људи на интернету користе претежно латиницу, да се сад осећам чудно кад пишем ћирилицом на друштвеним мрежама или кад шаљем поруке пријатељима.

Зато мислим да сам донео добру одлуку кад сам почео да учим. Тад сам одлучио да радим све вежбе ћирилицом. Мој је списак вокабулара на ћирилици, овде на блогу пишем ћирилицом, моји речници и моје књиге граматике су на ћирилици. Тако не губим навику да читам и пишем ћирилицом, нити губим контакт с овим писмом. Иначе, све је на латиници: форуми, друштвене мреже, поруке, веб сајтови.

Можда је то тако јер тако ради свет. Ја само морам да се уклопим.

Дивулгација за људе који већ знају

Пре неки дан ми је пало на памет да могу покушати да преведем своју књигу, као вежбање српскохрватског. Било би вежбање за мене, али увек постоји могућност да је објасним, као што сам урадио с преведом на енглески (након што сам ангажовао лекторица, јер мој енглески очигледно није толико добар).

Добра страна је све што бих учио, о српскохрватском и о политичкој-економској терминологији у вези с комунизмом.

Међутим, могућност да је објасним представља за мене огромну моралну дилему. Како бих ширио комунизам некој публици (та која говори српскохрватски) која је већ доживела социјалистички систем?

А могли бисмо да уђемо у огромну и стерилну дебату о социјализму, о социјализму у Југославији, која би се завршила на разлозима зашто је нестала Југославија.

Знајући да у Југославији су живели четрдесет година социјализма, зар не би требало да имају довољно књига о социјализму за ширу публику? (Нисам могао да нађем ниједну, али треба да постоје). Шта би мој текст допринео што нису већ допринели други социјалистички аутори?

Дакле, за сада ћу радити превод за мене, док покушавам да донесем одлуку о објављивању. Могуће је да заборавим ову тему пре него што завршим превод.

Брза мисао

Није да не желим да учим за државни испит, али...

С једне стране, садржај за испит је невероватно досадан. Волео бих да учим нешто што ми се свиђа, нешто у чему уживам. На пример, сад кад сам се вратио из Берлина, добио сам жељу да побољшам свој немачки. Или да научим мало руског, или неки други језик, не знам. Само не толико закона и прописа.

С друге стране, сад мислим да је ово једини начин да се једног дана вратим у Кадис. То значи да би требало да учим. Сад би требало да учим, а не да овде пишем своје мисли.

Шта ћу. Претпостављам да ћу угасити рачунар.

Промена смера

Да ли вам се не дешава да размишљате о томе како бисте променили свој живот, управо онда кад се најгоре осећате на послу?

Мислим да вам се то сигурно дешава, јер је логично. И мени се то догодило пре пар недеља.

Не знам ни како ни зашто, али сетио сам се нечега о чему сам размишљао откад сам био члан радног савета, кад сам радио у Севиљи. Можда је то било због разговора са пријатељима који раде у државној служби.

Реч је о томе да размишљам да бих желео да се пријавим за државни испит за инспекцију рада.

Много сам о томе размишљао последње две недеље. Тај испит је врло тежак. Сви који уче за њега кажу да је потребно осам сати учења дневно током две или три године. Ја немам толико времена, то није могуће. Имам посао и не могу без њега, имам ту ретку потребу да једем.

Информисао сам се и уверио да је испит заиста тежак. Треба савладати око 250 тема и положити ЧЕТИРИ теста, чак и један усмени.

Заиста мислим да је то тешко, али имам још једну могућност: да се пријавим за испит за субинспектора рада у области безбедности и здравља на раду. Тај испит је лакши, а након две године могу да се пријавим за испит за инспектора, то је рад који стварно волим. Пут ће бити дужи, али неће бити толико тежак, па могу да покушам док радим.

Већ сам се распитао о томе и вероватно ћу почети следећег месеца. Ако на крају не успем и одустанем, барем ћу покушати.

Кад рекламе нису за тебе

Сетио сам се рекламе El Corte Inglés-а о повратку у школу, коју су емитовали кад сам био дете, и која је имала песму која је говорила: "почињемо поново, опет имамо нове ципеле и књиге..."

А онда сам се питао шта то значи да имамо нове ципеле и књиге за школу, кад ја сам ишао с ципелама које сам већ имао, а књиге су биле већ коришћене, јер су нам их дали комшије или људи које смо познавали и више им нису требале.

Тад сам размишљао о томе како се нисам осећао позвано кад сам гледао рекламе на телевизији. Осећао сам отуђеност.

Ова отуђеност је била неке врсте. Прво је била отуђеност класе. Рекламе имају циљ да се обраћају људима који могу да плате те производе. Код куће смо увек били сиромашни. Живели смо од плате мог оца, а били смо седморо, и мада нисмо били потпуно сиромашни, нисмо никад могли да имамо никакав луксуз. Од 1993. године, кад су се моји родитељи развели, живели смо нас шесторо од алиментације коју је слао мој отац (у то време су моје најстарије сестре морале да траже послове да би могле да дају новац код куће). Средином 90их скоро сви су имали ауто, али ми нисмо. Нисмо имали ни нешто тако просто као видео-уређај.

 Друго отуђење је било географско. Огласи се праве у Мадриду за људе из Мадрида, снимљени су у Мадриду и спомињу места у Мадриду. Људи у огласима говоре како се говори у Мадриду. Већ знамо оно што се одувек дешавало: кад се на телевизији појави неко с другим акцентом, увек се карикира. Једини људи који су говорили исто као ја на телевизији (врло често с лажним акцентом) били су тамо с циљем да буду исмевани.

Треће отуђење је касније стигло, кад сам схватио ко сам. Треће отуђење је хетеронормативно. Огласи (данас нису сви огласи, али већина њих) се обраћају хетеросексуалцима. Озбиљнији огласи се обраћају хетеросексуалним паровима с децом (код куће више нисмо били традиционална породица, па се нисмо идентификовали). Младалачкији огласи су се обраћали хетеронормативним младићима: хетеро момцима с хетеро интересовањима и хетеро девојкама с њиховим хетеро интересовањима. Ниједан оглас није приказивао људе попут мене.

Претпостављам да су ова три фактора чинила да ме не интересује ниједан производ из огласа.

Na našem

Svestan sam kontroverzije koja postoji u vezi sa imenom jezika. Znam da mnogi ljudi govore o jeziku tako da izbegavaju da ga imenuju kao srpski, hrvatski, bosanski, srpskohrvatski... i da time sprečavaju da izazovu političku raspravu, pa ga nazivaju "naš jezik".

Imam razna mišljenja o tome, ali mi svakako nešto smeta, a to je kako se ja uklapam u tom obziru. Da li i ja mogu da kažem "naš jezik", ili ne smem? Moram li da kažem nešto drugo? Zašto?

Pročitao sam na Redditu da imigranti ne mogu da kažu "naš jezik", neki kažu "vaš jezik". Mogu da razumem da srpskohrvatski nije njihov maternji jezik. Međutim, ako uče ovaj jezik, ako komuniciraju na ovom jeziku, nije u pravu da je ovaj jezik takođe delimično njihov? Imigranti i ljudi koji su učili srpskohrvatski nikada neće moći da kažu da je njihov?

Meni deluje ovaj stav definitivno sektaško. Nećeš nikada biti jedan od nas. Deluje mi i nepravedno, jer imigrant neće nikad biti jedan od njih, ali neko čiji je maternji jezik srpski ili hrvatski, a živi negde drugde i govori samo engleski, sigurno će zauvek biti jedan od njih.

Ja se protivim tom stavu. Ako govorim na srpskom, ako koristim srpski da se slažem s ljudima, srpski je i moj jezik. Sve ostalo je nacionalizam i gatekeeping.

Сећања и кајања

Јуче смо се вратили са одмора. Седам дана смо провели посећујући моју породицу у Кадису.

Ово није ништа нарочито, ако узмемо у обзир да идемо два-три пута годишње и тамо проводимо тамо неколико дана.

Међутим, овог пута ме је ударило другачије. Овај одмор је био другачији. Имам утисак да сам највише осетио живот који не живим.

С једне стране, то што смо морали да летимо у Севиљу, а не у Херес, омогућило је да посетимо Севиљу и кад смо стигли и кад смо се враћали. Ретко говорим о овоме, али Севиља је још увек град у којем сам највише свој, где сам највише био свој, и где бих обожавао да се вратим. Из Кадиса сам јер сам тамо рођен и одрастао, али сам из Севиље јер сам тамо живео тринаест година и тамо постао одрасла особа.

И зато што превише често мислим да никада нисам смео да одем одатле, да сам морао да наставим да тражим посао тамо.

С друге стране, током времена које смо провели у Кадису, урадили смо више ствари које сам радио кад сам тамо живео. Посетио сам школу језика, иако је то било само да бих покупио диплому (коју на крају нисам добио, испричаћу вам ту причу). Отишли смо на плажу Кампосота, која је моја омиљена, а прошле године нисмо могли да одемо јер није била у добром стању. Отишли смо у Ферију Острва, после толико година током којих је нисам посећивао. Иако нисам највећи љубитељ Ферије, волим да одем, да се тамо прошетам, да тамо вечерам...

А посебно сам провео време с породицом: са својим сестрама, сестричином и сестрићем.

Једна мојих највећих траума је tempus fugit. Схватање да време лети и не враћа се, да никада нећемо бити млађи него што смо сада.

А сада ми је жао што нисам провео више времена са сестрићима док сам живео у Севиљи и што не могу то да радим сада јер живим у Барселони. Зато морам да искористим време када сам с породицом.

Такође, много размишљам о томе шта радим са својим животом, зашто сам у Барселони, зашто сам донео одлуке које су ме довеле да будем овде, и да ли би било боље да сам донео друге одлуке.

Због свега овога, данашњи дан је тежак, веома тежак. Претпостављам да ће проћи.